Dea se godinama budila odmah nakon prvog zvona alarma, ustajala brzo, a svoje potrebe zadovoljavala nečujno poput leptira... Nije se umivala poput mačke da bi svom mužu pružila miran san, to je radila iz gorkog straha... Već godinama se ponavljala ista scena, a drama Deinog života nije prekidana, gotovo da je radnja zakočila kod kulminacije, bez nade o raspletu...
Strah je bio treći stanar velelepnog stana u Beogradu. Bio je tu, kao kanta za otpatke ili trepezarijski sto... Ne neophodan za život, ali ipak prisutan, lebdeo je iznad Deine glave i samo ga je ona osećala u vazduhu.
Udala se za uličnog mangupa, zgodnog i atraktivnog muškarca, do guše upletenog u mutne poslove. Na početku su joj prijateljice zavidele, ali su kasnije shvatile da je Dein brak daleko od idile, i da sem novca nema ništa... Njen život nije bio srećan, ali nije imala kome da se požali. Roditelji su joj poginuli u nesreći, a prijateljice bi se nasmejale i rekle da je sama kriva. Zato je ćutala.
Nakon svadbe, Dea je bila voljena... Međutim, potom je upoznala i najgore osobine svog muža. Nakon prvog spontanog pobačaja, shvatila je da je njen muž ljut i besan na nju, da je posmatra kao polovnu robu... Govorio joj je da je loša i nepotpuna, da joj je bog dao lepotu, a oduzeo plodnost. Trpela je sve reči, nije se bojala tog muškarca. Nedugo zatim, maska sa njegovog markatnog lica je spala, i počeo je da svoje potrebe zadovoljava van bračne postelje. Znala je da je još uvek poželjna, i da može da ponovo da ga zavede, ali nije želela, nije htela da bude njegova nakon neke druge.
Prvi put kada je Dea saopštila svom suprugu da zna da joj nije veran, i da je više neće imati, suočila se sa jačinom njegovih pesnica. Par šamara kao predigra, udarac u lice pesnicom, i kada je završila na podu, 3-4 šuta u stomak... Dea je bila prvi put prebijena.
A nakon prvog puta...
Dani su postali rutina, i Dea ih je započinjala baš rano, da bi ih završavala kasno noću, sa novim hematomom na licu. Budila se uvek sa istom mišlju: ,,Danas je novi dan, juče je bolelo, ali danas možda neće.“ Ali bolelo je, što zbog udarca, što zbog salve uvreda i psovki... Ipak, koliko god da ju je bolelo, iz Deinog oka suze nisu tekle. Ponosno je trpela udarce, i nije plakala. Nije želela da dozvoli nasilniku da od nje napravi kukavicu, nije mu priuštila zadovoljstvo njenih suza.
Jedna žučna rasprava je promenila mnogo toga u Deinom životu... Naime, njen suprug je došao pijan kući, sa mirisom druge žene na sebi, i poželeo da ima i Deu.
Zaputio se u spavaću sobu, a u vazduhu su i dalje lebdele njegove reči: ,,Oženio sam te da mi budeš žena, a ne domaćica. Čekam te u spavaćoj sobi.“ Stresla se od straha. Nije očekivala da će je poželeti, i zato je iznenadjenje na Deinom licu bilo očigledno...
Ne, ona neće spavati sa njim, neće biti druga, i neće mu dozvoliti da je u potpunosti ima. Bila je to konačna odluka u Deinoj glavi i već sledećeg trenutka je smišljala najbolji način za odlazak iz stana. Vratio se, uhvatio je za kosu, i uz uvrede pokušao da je povuče ka krevetu. Svom snagom je cimnula glavu, i jako udarila svog muža u lice.Zaječao je, ali Dea je bila svesna samo odluke da mu se neće predati. Dobila je neku neobičnu hrabrost, i ludački počela da ga grebe. Psovao je i pokušavao da je zaustavi, ali alkohol mu je otežavao kretanje. Otrgla se, a u njegovim rukama je ostao pramen njene kose... Bolelo ju je, ali toga nije bila svesna, videla je samo vrata i svoju slobodu. Još jedan korak, i biće slobodna... Uhvatila je bravu, i hrabro je otvorila vrata novog, sigurnijeg života...
***
Dea je srećna. Živi u kućici na periferiji, nema luksuzan stan u centru i karticu sa mnogo para, ali nema ni nasilnog supruga i svakodnevno mučenje. Prekinula je agoniju pre dve godine, hrabro otišla u policiju i otkrila kroz kakav pakao je prošla.
Više ne mora da ustaje rano, osim ako ne želi da posmatra radjanje sunca...
Svojim hrabrim odlaskom prekinula je mučenje.
Sad je sve bolje.
Autorka: Nikolija Jotić