Da li ste se ikada osećali sami? Da li ste ikada pomislili da nikome ne trebate? Da li ste sumnjali u najbliže? Da li želite da odgovorite na ova pitanja?
Znate, živeti normalan život, bez ikakvih prevoja, krivih drina ili stenovitih planina je kao hodanje po jajima. Nemoguće. Svi ćemo se mučiti nekad, svi ćemo biti srećni ponekad. Osoba koja nikad nije plakala ne postoji, kao što ne postoji ni osoba koja se nikad nije nasmejala. Pomislite gde se vaš život odvija i kako. Dok kopate po sećanjima, pojaviće se mnogo pitanja. Zašto. Kada. Gde i kako. Šta. Ko.
Neki od vas su uvek mislili da ste sami, da nema svrhe živeti. Možda ste i o samoubistvu mislili. Ja ne mogu da vam pomognem onako kako vi možete sebi i zato vam predstavljam ljude koji su mislili isto što i vi, a i gore. Oni su proživeli kroz toliko stvari, a ipak se i dalje bore.
Iako se sajt na kom se ovo nalazi zove Humans of NewYork, tu su ispovesti ljudi sa svih strana sveta. Princip ovog sajta je da ljudi, koji nikad pre nisu pričali o svom životu, niti ikada pisali, rekli šta imaju da kažu. Rekli su da su patili, da su bili mučeni, da su ispaštali zbog stvari koje su uradili. Rekli su da su srećni trenutno, ali da nije uvek bilo tako, a ni da neće biti tako. Oni su živeli i znaju da je lep život samo iluzija. 
Ovaj sajt je kompilacija životnih priča raznih ljudi, malih ili velikih, starih ili mladih. Nema diskriminacije. Uhvatila sam mnogo trenutaka gde bih shvatila da sam razmišljala o mnogo stvari o kojima su i oni razmišljali, da sam čak imala i iste odgovore kao neki od njih.
Često ljudi govore nama mladima da imamo vremena i to govore stalno, kao da vreme stoji. Dok ih mi slušamo, naše vreme prolazi. Kad se okrenemo, vidimo da je ceo naš život prošao u suzdržavanju jer nam je rečeno da ima vremena. Glupo, zar ne? Zato su neki ljudi pobegli, oslobodili se tih okova. Kad mi sami sebi kažemo da ćemo to uraditi neki drugi dan, ne padne nam na pamet da možda nećemo imati prilike.
Mnogo njih pati zbog počinjenih akcija, pa se sad iskupljuju ili okreću novi list. Ima i onih koji nikada nisu zažalili neke svoje postupke, nikada se nisu pitali kako bi to bilo da su tog trenutka uradili nešto drugo. I to je u redu.
I ovde u Srbiji postoji jedna organizacija slična toj. Zove se Humans of Belgrade. Ipak, za sada je mala jer nema ljudi koji žele da pričaju. Uplašeni su.
Ima ljudi koji pokušavaju da budu uzor drugima. Kažu šta su uradili i šta sad rade povodom toga. Mole da se njihove greške ne ponove.
Zar ne bi bilo zanimljivo da započnete svoju priču, makar na papiru. Pokušajte. Evo vam početne rečenice:
,,Let me tell you about something I’ve been thinking about for a long time.’’
Autorka: Marija Jović