Okružena sam ljudima koji pevaju hvalospeve o sebi. I falširaju. Uporno falširaju, a da nisu ni svesni toga koliko je iritantan zvuk melodije prošaran notama ličnih dostignuća. Slušam i klimam glavom. Ne zato što verujem rečima koje izgovaraju, već zbog toga što imam razumevanja za ponašanje kojim se često pokušava prikriti neki lični nedostatak.
Ljudi koji su sigurni u svoje znanje i u sopstvene vrednosti nemaju potrebu da svoja dostignuća premeravaju u odnosu na dostignuća drugih. Oni ne podležu inferiornosti već se uzdižu iznad malograđanstva znanjem koje im dopušta da osete zanose takvih visina. Sa tih visina oni ne spuštaju poglede ka drugim ljudima. Ne postoji relacija između onog ko je ,,iznad’’ i onog ko je ,,ispod’’. Talasne dužine ostaju jednake, a umom dosegnuta visina ne daje za pravo da ljude gledamo ‘’ispod oka’’.
Da li smo mi ti koji vladamo znanjem ili je znanje to koje poseduje nas? Svakako je čovek taj koji ulaže trud u sticanje znanja kojim će doliti svoje nepresušno intelektualno jezero. Ako smo mi ti koji vladamo znanjem, onda bi to značilo da smo sposobni da odredimo njegov raspon. Koliko bi se ljudi u tom slučaju složilo sa Sokratom i priznalo da ,,znaju da ništa ne znaju’’?
Jesmo li mi onda inferiorni u odnosu na svoje znanje?
Ili smo, pak, gospodari svog uma?
Na koji način se znanja međusobno razlikuju? Odgovor leži u ciljnoj grupi na koju osoba ima tendenciju da utiče. Tako ćete, ukoliko želite da utičete samo na svoje ukućane, prikupljati onoliko znanja koliko vam je dovoljno da tu misiju izvršite. Sa druge strane, ukoliko želja prerasta u cilj da doprinesete svetu i čovečanstvu, sticanje znanja će se produžiti dokle god ne naučite dovoljno o onome što je značajno za nacionalnu i internacionalnu svrhu.
Jedan citat izdvojen iz knjige ,,Misli slobodno’’ slikovito dočarava ovu temu:
,,Znanje je ključ koji otključava sva vrata. Možete imati zelenu kožu sa žutim tufnama i poticati sa Marsa, ali ako imate znanje koje je ljudima potrebno, umesto da vas odbace, stajaće pred vašim vratima.’’
Bezvrednost i besmisao su invazivnog karaktera. Pravo znanje nije dodeljeno masi, više je namenjeno retkima. Degradacija ličnosti u pogledu znanja možda je čak i nenadoknadiva, a najveća šteta je utapanje ličnosti u masu u kojoj stiče pripadnost, ali istovremeno gubi ime i svoj lični pečat.
Autorka: Tijana Katić