Ne mogu da ne podelim sa vama nekoliko svojih impresija o filmu.
Uglavnom, ne idem često u bioskope. Ranije jesam, ali sada ili retko nađem vremena, ili se retko usaglasim sa nekim (ili sam se samo duboko razočarala i u bioskope i u ljude, ali to sebi ne priznajem). Ipak, pravim izuzetke.
Kako sam u doba premijera Šejtanovog ratnika i Šišanja bila premlada da bih se interesovala za kinematografiju tinejdžerske problematike, to me nije sprečilo da ih otkrijem nešto kasnije, te da poželim da podržim novi film Stevana Filipovića kupovinom karte (a i da pokušam da povratim nadu što u bioskope, što u ljude).
To veče 12-og oktobra, koje je zabeleženo na karti, moje gimnazijsko odeljenje otišlo je na ekskurziju. Razlozi zbog kojih nisam otišla nisu bitni za poentu priče. Međutim, pošto nije bilo nastave, zvala sam 20-ak ljudi da pogledamo film i svi su me, takoreći, ispalili. Razlozi su bili neverovatni i najrazličitiji, a navešću samo one koji su važni za dalji tok priče:
“Ma, ja idem samo na premijere”
“Kako da slikamo karte kad su ponedeljkom 250din, to treba 3D subotom 500-700din”
“Jao, neću to da gledam, rekao mi drug da ima u filmu homoseksualnih scena seksa”
“Neću u Rodi da gledam, ajmo negde fensi”
“Šta te spopalo da ideš po bioskopima, čekaj da izađe na netu”
Tako sam ja, paradoksalno, gledala “Pored mene” – prvi put u životu – sama.
Kako je slušanje izgovora potrajalo, uletela sam u Rodu pet minuta nakon početka projekcije i kupila pretposlednju kartu, što je značilo da je jedno mesto #poredmene ostalo prazno. Odgledavši sve trejlere sa Youtube-a, izgradila sam neku sliku u glavi kako bi radnja filma mogla da teče. Kada se film završio, ništa od onoga što sam zamišljala nije se obistinilo, osim činjenice da je Sofija daleko od štreberskog nevinašceta.
Postoji još jedna stvar koja mi je privukla pažnju, a koja se desila nakon projekcije filma, dok sam se vraćala kući. U autobusu su dve devojke iz bioskopa pričale o filmu: “Kakva glupost, film nema kraj, dali smo 500din da vidimo šta se dešava na kraju, a prokletog kraja nema!” Jedan pesnik je nekom drugom prilikom rekao “Početak – eto šta je na kraju.” Složila bih se sa tim. Film “nema kraj” jer se njegova radnja ne završava u bioskopima u određeno vreme, ona je svuda oko nas, ako umemo da je interpretiramo.
Koliko nas je videlo direktorku koja drži u kancelariji Sv. Savu, bez da poštuje njegove vrednosti?
Koliko nas je čulo šta se iza leđa priča o ljudima motivisanim da svoj posao obave jer ga osećaju i vole kao što je Olja? Koliko nas nema pojma o unutrašnjim borbama osoba koje gledamo svaki dan, jer smo previše zauzeti mobilnim?
U toj sveopštoj želji da se povežemo, mi se krijemo, pa smo se izgubili. I, kada niko ne veruje u nas (poput direktorke), teško je pronaći svoj put i osloboditi se.
Teško je započeti komunikaciju, iako je ona na par dodira od nas.
Teško je spoznati da prava snaga zla nije u sili, već u mozgu koji stoji iza i sve to smišlja.
Teško je verovati da nije vrednost u bubanju napamet, već u posedovanju mišljenja.
Teško je verovati u ideale, kada nam oni govore da ne bi trebalo da budemo ono što jesmo.
Što se tiče problematike homoseksualizma, mnogo je drugačije posmatrati film kada ste bili svedok u sličnoj situaciji, pa vas ovaj deo filma ošamuti. Zapitate se kako se osećao Lazar koga poznajete, kao i šta je, pobogu, bilo na pameti onoj devojci što je to podelila sa drugima.
Teško je poverovati da smo mnogo sličniji, tolerantniji i bolji nego što mislimo, samo što to nikada ne saznamo. Teško je verovati u ljubav u vremenu kada reči, želje, ideali, snovi i sve apstraktno što vredi može da se iskrivi u suštu suprotnost, na svega par kliktaja.
Teško je, ali zato i jeste dobra stvar što se film nastavlja u vama, kada izađete iz bioskopa. Imate priliku da obrnete radnju kako god hoćete, pa se trudite da je iskoristite.
Ovo nije film koji se gleda subotom uveče u 3D tehnologiji, ovo nije film na koji se ide da bi se čekinovalo na fensi mestu, ovo nije film na koji idete ako ćete zviždati na određene scene, ovo nije film od koga očekujete da vidite šta će biti na kraju, ko je koga ubio, a ko se sa kim pohvatao, ovo je film na koji možete da odete i sami, a da opet “noć koja je promenila sve” promeni i vas, ako joj to dozvolite, naravno.
Autorka: Mladenka Orlić