Kao ljudska bića, osećamo. Osećamo svim svojim čulima. Osetimo pesmu, ne samo ušima, već i u svim organima. Osetimo dodir, ne samo na koži, već i duboko u nama. Osetimo sve ono što dopustimo, svesni ili ne. Od malena nas uče da osećamo i da se toga ni u jednom momentu ne uplašimo. Ali, da li su nam rekli ikada da većina tih „sjajnih osećaja“ ode?
Ujedno i najbolja i najgora stvar u životu, jeste prolaznost. Sve ima svoj vek trajanja, pa makar to bilo jedno popodne koje čekaš ceo mesec, jedno veče koje čekaš cele godine ili jednu osobu koju čekaš celog života. Na kraju krajeva, sve to prođe, a da ni ne znamo da je kraj, niti predpostavljamo gde bi on mogao da bude. I dalje se trudimo. Ne razmišljamo o potencijalnom završetku ili to samo suptilno potiskujemo? I, kada zaista shvatimo da je to zaista isteklo i da nemamo više „ništa“ od onoga „svašta“?
Iluzije, fantazije i skrivene želje ne prestaju da deluju. Iz naših umova ih niko ne može odneti, sem nas samih. A ni mi nismo Bog zna kako sposobni za to. Kako kažu – „We accept the love we think we deserve“. Obično tako ide sa svim. Dokle god mi mislili da je „nešto naše“ ili da je „neko naš“, do tada smo i spremni da guramo dalje pa makar se tim survali u provaliju. Gledaćemo sopstvenoj propasti pravo u oči i koketirati sa njom. Do kada tako?
U velikoj potrebi da budemo shvaćeni, prihvaćeni i voljeni, sačekaćemo one sledeće, lepše oči, u kojima se možemo ogledati i koje će se, samo za nas smejati.. jer, zašto da ne prihvatimo nečiji osmeh koji toliko očigledno samo želi da nas ljubi?
Autorka: Milana Veljko