Početkom XX veka noćna mora moskovskih tramvajskih konduktera bio je jedan naizgled pristojan, stariji čovek. Zahvaljujuči svojoj lukavosti, uspeo je da se nekoliko godina potpuno besplatno vozi tramvajem.
Svakoga jutra seo bi u tramvaj i dao kondukteru “katerinku[2]”, kako su u to vreme nazivali novčanicu od 100 rubalja. Suma - za ono vreme velika. Dovoljno je reći da je, na primer, lekarska plata u to vreme bila 80 rubalja mesečno.
Vožnja moskovskim tramvajem koštala je 5 kopejaka – nije ni čudo, što rano ujutru kondukteri nisu imali da vrate kusur. Kada bi čuo ustaljeni odgovor “nema za kusur”, starčić bi izašao na sledećoj stanici i seo u naredni tramvaj, gde bi ponovo ponudio svoju svima dobro poznatu stotku. Na taj način, uspevao je da stigne na posao potpuno besplatno.
Konstantin Paustovski, čuveni sovjetski pisac, koji je u mladosti radio kao kondukter, prisećao se da su svi kondukteri na toj liniji napamet znali čak i serijski broj novčanice - 123715. Međutim, povodom čoveka koji se švercovao u prevozu ništa nisu mogli da urade. Ponekad su razdražljivo odgovarali: “Pokažite svoju novčanicu broj 123715 i izađite iz vozila.”
Jednom prilikom, Paustovski reši da nadmudri čoveka koji je voleo da se vozi, kako se tada govorilo, na račun danskog kralja. Kada je prikupio 100 rubalja u sitnini, počeo je da vreba svog starog poznanika.
Kada je ovaj ušao u tramvaj i izvadio svoju krupnu novčanicu, kondukter ju je uzeo, nonšalantno stavio u torbu i počeo da prebrojava kusur. Kad je putnik dobio svoj kusur – 99 rubalja i 95 kopejki, počeo je da se puši od besa. Nazvavši konduktera „kugom“, starčić po navici siđe na sledećoj stanici.
Tresnuvši nekoliko puta po vagonu tramvaja svojim masivnim štapom za hodanje, starac pripreti:
- Kugo! Gulikožo! Pokazaću ti ja!
U tramvaju ga više nikada nisu videli. Čuvena stotica nekoliko dana je bila izložena u tramvajskom parku, na tabli za obaveštenja, zaštićena mrežom.
Umorni od ljudi koji su pokušavali da se švercuju u prevozu, kondukteri su navraćali da se malo dive tom, do bola svima poznatom, trofeju. Uzgred, karte za moskovski tramvaj imale su u to vreme različitu boju za svaki dan u nedelji. Takve karte izrađivane su da ljudi, koji su pokušavali da se provuku bez karte, ne bi mogli da koriste one kupljene prethodnog dana.
Izvor: Moskovska svakodnevnica – crtice o gradskom životu s početka XX veka, Vladimir Ruga
Sa ruskog prevela: Jovana Georgievski
© AdMe.ru
[1] Naslov je igra reči - fraza ehat' zaicem (ехать зайцем), što bukvalno znači „voziti se kao zec“, u ruskom označava korišćenje javnog prevoza bez plaćanja karte
[2] Aluzija na rusku imperatorku Katarinu II Veliku (1729-1796), čija se slika nalazila na novčanici od 100 rubalja