More je bilo plavo. Tako plavo. Mamilo ga je. Hteo je da ga vidi izbliza. Život koji je živeo bio je dosadan. Svaki dan ista rutina. Želeo je nešto novo. Znao je da ne sme da priđe bliže. Stara legenda je obavijala to čarobno more. Ako priđeš, nestaćeš. Niko nije znao ko je to radio. More je bilo zabranjena teritorija. To mu je pričano otkako se seća. Reči njegove majke su mu se urezale u sećanje. Ne želim da te izgubim. Samo nekoliko reči, a toliko osećanja u njima. Ona više nije bila tu. Umrla je i ostavila ga da se snalazi sam u velikom svetu. Sad nije bilo nikog da ga spreči. Želeo je da zakorači u zabranjenu zonu. Hteo je da bude tamo gde nije smeo da se obre. Ipak, nije zakoračio ni jedan korak bliže. Strah mu je bio urezan u um. Godine zabranjivanja prilaženja tom zabranjenom raju su ga sprečavale. Mogao je jedino da ga posmatra iz daljine žudeći za kontaktom. Sunce je zalazilo. Crveni zraci su se prelamali na mirnoj površini vode. Ribe su skakale, uranjale i izranjale. Čuo je glas. Glas koji nikad od sada nije čuo, ali je sanjao o njemu. Glas koji ga obavija svojom melodijom mamio ga je. Ko je to pevao? Ko je skrivao tu lepotu od sveta? Želeo je da zna. Ne shvatajući da silazi niz stepenice ka moru, pretraživao je plažu pogledom. Iza malog grebena video je ženu. Nije bila obična. Sa plavom, skoro belom kosom i crnim očima, posmatrala je kako joj prilazi. I pevala je. Osmeh joj se raširio na usnama.
-Još jedan nesrećnik. Upao si u zamku.
Tad je video. Bio je to riblji rep iste boje kao i more kome se divio svaki dan. Ništa nije osetio, ali znao je da nestaje. Rešio je legendu. Ipak, i on će postati još jedna žrtva tog glasa.
Autorka: Marija Jović
Priča je prvobitno objavljena je u Zborniku književnog stvaralaštva mladih Srbije i dijaspore Bratislava Golića, u izdanju Kulturno-izdavačkog centra Srpska kuća, Požarevac