Reminiscencije

Imam 2 godine. Živimo na dvanaestom spratu, baka čita knjigu o životinjama, ja oblačim kecelju, stavljam zvončić i glumim lisicu. Mucam. Tata lomi čokoladu na kockice.
U sledećoj sceni sam doktorka i pregledam lutke.
Slušalice. Ordinacija. Instrument.
Koliko reči treba da zna dete od dve godine? Mucam.

Velika fotelja, ordinacija logopeda, ona nosi crnu suknju, a ja žutu duksericu; ona je velika, a meni noge ne dopiru do poda. Kaže mi da odem u ćošak i da joj okrenem leđa, a onda me pita reči. Okrenem se da odgovorim, a ona mi kaže da gledam u zid. Violina. Violončelo. Gudalo. Moj instrument za danas je glas. Slušalice su ostale kod kuće, sa lutkama. Pregledaću ih kad se vratimo, jedna treba da primi injekciju.

U dvogodišnjem uzrastu, dete bi trebalo da zna da izgovori 150 reči. Sve između 75 i 225 takođe se smatra normalnim. (Daily Mail)

Imam 4 godine. Živimo u velikoj sobi u prizemlju, a škola engleskog je na osmom spratu. Imamo mali televizor i na njemu Cartoon Network. Volim da crtam i volim profesorkine kartice sa slikama od masnog, belog kartona. Banana. Tea. Apple pie. Napkin. Ms Džunić.
U čekaonici u hodniku knjižice sa Malom Sirenom i Čarobnjakom iz Oza. U maloj čajnoj kuhinji radi teta Senka – ona je sekretarica i nosi štikle i stavlja me u krilo da kucamo na pisaćoj mašini. Kad porastem hoću da nosim štikle i suknje kao teta Senka, da pijem kafu i da imam pisaću mašinu.
Paper. Letter. Board. Precrtavam slova sa table. Spora sam. Ostavljaju me da crtam u pauzama.



Imam 5 godina. Baka me pita kad ćemo da naučimo da čitamo, a ja kažem nemoj danas bako hajde sutra; deka vadi novine; hajde sutra bako crtala sam danas puno i umorna sam. Uopšte nisam svesna da  umem da čitam (latinicu), ali ne dedine novine (ћирилицу);

Mama i ja, pozorišna scena, pisaća mašina, veliki klavir i junak koji se pod Senkama orahove grane obesio na kraju predstave, valjda zato što je mislio da tu živi, a više ne živi nego sad tu žive neki drugi ljudi, a on je svoju porodicu hteo u toj kući da nađe, ali njih više nema tu i  on je neki pisac, a pisci su čudni – sviraju klavir i onda se obese; ali klavir, hoću da sviram klavir

profesor Juri kuca šakom o sto i ja ponavljam, a onda me stavlja na stolicu i podiže poklopac; prstićima uspevam da obuhvatim tri dirke
- Umeš li da čitaš?
- Ne umem.  
- Dođi kad naučiš da čitaš i kad malo porasteš.

Na njegovom papiru je gomila linija i tačaka i violinski ključ, a u gornjem levom uglu malim iskošenim slovima stoji pianissimo. Tata mi objašnjava ne možeš da sviraš s tako malim rukama; a shvatiću tek nekoliko godina kasnije, kad me šake budu bolele od rastezanja prstiju za oktavu. Andante 

J'ai 13 ons. R je kotrljavo i ne dopada mi se; ipsilon ima čudan naziv, kuhinja je bela i mala i sličice u knjizi su ružne. Fille. Sac. Bon anniversaire. Au revoir.



Мне 15 лет.
Ona sedi na kauču u dnevnoj sobi i priča, a ja se prisećam notnog lista na kojem je pisalo Kukushka, Vivo
jezik na nepce, mekano
gornja polovina jagodica na tipku klavira, mekano
loptice za ping pong pod šaku da bi se zaokruglila pravilno
tetkin lak za lokte na prozorskom simsu i moja bušna bela loptica
na čas je zabranjeno doći nalakiranih noktiju 
podmetni lopticu jer zglob ne sme da se spušta na tipke
stisni pedalu, mekano
kad stisneš desnu pedalu ton vibrira
vibracija jakog R u ustima, mnogo mi se dopada
imaju čak i još jedno, okrenuto naopačke
princeza Anastasija zajedno sa Dimitrijem traži svoju rusku baku po Parizu
Umom Rossiyu ne ponyat'


Imam 20 godina.
Senka i ja se igramo na velikom koncertnom klaviru
nokti su mi nalakirani
zglob je spušten; grešim
Dimitrijeve ispravke, grleni glasovi, bebi-odeća na poklopcu pijanina njegove sestre
dva bedža – ruska i britanska zastavica
lakoća zaljubljivanja u momke sa slovom R u imenu

R: Rossiya, руки, разумевање, révellon, récollection, reminiscence: Я



Autorka: Jovana Georgievski