Nekada mi se činilo da je srednjoškolsko doba za mene daleko. A sada, kada je to doba stiglo do samog završetka, kada se okrenem unazad, vidim da je vreme brzinom svetlosti proletelo. S obzirom da me je osnovna škola „umarala“, jer sam bio pravi štreber, nikome nisam verovao da je srednja škola jedan najlepši period u životu. Mislio sam da je veći „davež“ od osnovne, a kako su dani sve brže i brže prolazili, shvatao sam da su bili u pravu. Iza sebe ostavljam jedan divan period druženja, šale i naravno učenja. Međutim, postoje načini za više zbližavanja među srednjoškolcima - razne akcije, edukacije, putovanja i tome slično. U našem malom gradu, nažalost, to je retkost. Biti srednjoškolac u našem gradu znači ići od kuće do škole i natrag, četovanje, dosađivanje i izlasci na kafu koji se u 90 % slučajeva odvijaju buljenjem u najnovije marke telefona. I to je život kakav živi jedan prosečan srednjoškolac u Pirotu. Tumarajući po internetu naišao sam na različite oglase na primer besplatni časovi tanga za srednjoškolce u Beogradu i tome slično i jednostavno žalim što toga nema u našem gradu. Jer, to bi bilo zaista divno: omogućiti srednjoškolima da se druže više na edukativnim mestima, gde će pored druženja ponešto i naučiti. Međutim, nije samo nedostatak ovakvih akcija problem u malom gradu. Problem je i nezainteresovanost mladih srednjoškolaca da se priključe sličnim akcijama. Kod njih se ne javlja ni trunčica želje i volje da promene svoj, može se reći, ritualni i isprogramirani život, pa se često okreće glava od oglasa koje su dali ljudi koji imaju volje da rade sa mladima tog uzrasta. Za većinu srednjoškolaca u malom gradu, koji nisu iskusili razne akcije za omladinu, to je gubljenje vremena. Kada se đaci aktiviraju, kada postanu deo te priče, dolaze do zaključka da „ovo i nije tako loše.“ A onda krenu utisci i prepričavanja i vrlo brzo se napravi veliki krug srednjoškolaca koji su voljni da urade nešto lepo, a pre svega korisno. Takođe, retki su oni koji žele da rade sa mladima ovog uzrasta. Dok god se ne preduzme nešto konkretno, dok se ne podignu mladi srednjoškolci na noge, kao što su se podigli mladi u velikim gradovima, život srednjoškolaca u malom gradu će ostati nepromenjen - suv i monoton.
Autor: Đorđe Tomović