Umeš/tnost - da li se to jede?

Prvo beše trampa

Da li verujete u evoluciju?
Da li verujete da je čovek u jednoj od svojih istorijskih epoha trampio jedno dobro za drugo?
Da li možete da zamislite ljudska društva koja funkcionišu bez protoka novca?
Da li možete da poverujete da i danas postoje ljudi koji obavljaju transakcije u kojima novac ne igra ni glavnu ni sporednu ulogu?

‘Kolač u tiganju? Nemoguće!’

Imagine

Zamislite svet u kojem je uobičajeno trampiti veštinu za konkretan proizvod, bez novca koji u tom procesu posreduje.

Gladni student elektrotehnike uči za ispit čitavu noć. Oko pola tri izlazi da kupi sendvič. Dok čeka, u kiosku pregori sijalica i prodavačica ga ljubazno moli da je zameni. 

Scenario 1: Zauzvrat, dobija 'hvala' i besplatan sendvič. Rastaje se s prodavačicom. Svetlo gori, student je nahranjen i mentalno (činjenicom da je neka od njegovih mnogobrojnih veština primenjena u praksi i motivacija za učenje mu skače) i fiziološki (pojeo je sendvič); obe strane zadovoljne.

Scenario 2: Student menja sijalicu, a zauzvrat dobija 'hvala', plaća sendvič i rastaje se s prodavačicom. Svetlo gori, student je nahranjen i mentalno (činjenicom da je neka od njegovih mnogobrojnih veština primenjena u praksi, ali zabrinut da će jedino za šta će svoje veštine moći da menja kad diplomira biti poneko 'hvala') i fiziološki (pojeo je sendvič); formalno gledano, obe strane zadovoljne.

Među scenarijima postoj naizgled neznatna, ali bitna razlika: različit nivo svesti našeg društvenog bića o tome šta košta, a šta je pitanje dobre volje i ne zaslužuje materijalnu naknadu. Mnogo češće od studenata elektrotehnike koji kupuju sendviče, u sličnoj poziciji nalaze radnici iz sveta umetnosti.


Ulični umetnik
                                                                                                                                               
Budimpešta, početak aprila

Ranac na leđima,  sluške u ušima; miks muzike i jakog vetra, glasan toliko da ne čujem sopstvene misli, i tako je dobro. Spuštam se niz Rakoci ulicu, kad me neko otpozadi blago dodirne po ramenu. Stresam sluške i razmenjujem radoznali pogled sa dečkom sa tetovažom deteline na obrazu. Krišom baca pogled na moje zelene pertle, da ukrade još nekoliko sekundi pre nego što mi postavi pitanje: 'Do you speak English?' Primećujem da mu je nelagodno dok mi objašnjava da je umetnik koji crta grafite i da italijanski govori bolje nego engleski i pita li bih želela da mi nacrta nešto; sumu određujem sama. Najmekše moguće odgovaram da mi ne treba crtež, moje zelene pertle udaljavaju se od njega jedan korak i on, poput deteta koje posmatra keks koji je želelo da pojede kako se neočekivano podiže u vazduh i lebdi tu, tik van domašaja, s prizvukom očaja kaže: 'Ali… Gladan sam'.
Vadim iz ranca kutiju keksa i dok se hvatam za novčanik da istresem nešto kovanica, on žvrlja na papiru svoje ime velikim zdepastim slovima: 'TOMAS'. Smešimo se jedno drugom; on ima divne plave oči i verovatno nije stariji od mene.

Najvažnije razlike između mene i njega su
iz njegove perspektve: on gladan, a ja nisam
iz moje perspektive: on taj koji traži, a ja dajem (a primiti je teže nego dati)

objektivna razlika: on ume da crta, a ja ne umem



Stihovi za šolju kafe

Beograd, Svetski dan čitanja poezije

                Na Svetski dan čitanja poezije je, po ugledu na kafiće širom sveta, među kojima je najviše američkih, u Beogradu bilo moguće menjati čitanje pesme za šolju toplog napitka. Mediji su preneli ne samo nazive, već i lokacije kafića (bilo ih je svega osam) u kojima je, u periodu između 10 i 12h, smelost da se pred gostima kafića pročita pesma mogla da se trampi za šolju kafe.
                Lazar i ja odlučujemo da odemo u kafić koji nije na spisku, gde ispijamo  kafu, posle čega se nalakćujemo na šank kod konobarice . On čita pesmu koju je sam napisao, konobarica trepće u njega dok joj oči ne zasuze i iz njih ne iscuri malo ljubavi, ekipa iz prostora iza šanka tapše i mi ih pitamo 'Da li ste znali...?' i odgovor je 'Ne' . Kafić nosi naziv po poznatom pesniku i pozivamo ih da se sledeće godine priključe manifestaciji.
                Dodala bih još i da je, kada smo nas dvoje ušli tog popodneva nešto posle pet, u kafiću sedelo samo dvoje gostiju, koji su do trenutka kada smo prišli konobarici već bili otišli. Sigurno je da bi događaj čitanja poezije, i to u kafiću koji nosi ime čoveka poznatog upravo po stihovima, privukao mnogo više ljudi od ono dvoje koji su se za susednim stolom poluglasno svađali kada smo Lazar i ja ušli; i sigurno da bi se besplatna kafa za nekolicinu stvaralaca kafiću isplatila.

Najvažniji fakti koje treba imati u vidu su
iz pozicije onoga koji čita pesmu: ovo je jedan od retkih dana kad mogu slučajnoj publici da pročitam svoje pesme, a verovatnoća da me ismeju je minimalna u odnosu na ostatak godine, jer danas je i zvanično dan za poeziju
iz pozicije vlasnika kafića: naša stvarnost je toliko naporna da se ljudi ubiše od kafe da bi mogli s njom da uzađu na kraj; mali, daj 'vamo jednu besplatnu za mlađanog pesnika; more, dve – zabavlja mi goste

fakti koje ne možemo ignorisati: 
ovaj koncept funkcioniše na opšte zadovoljstvo
treba nam više ovakvih stvari

Aksiom o besplatnom

Ništa nije besplatno.

Ironija o umetniku

Umetnik je kolateralna šteta neuspešnosti crkvenog aparata da ograniči misao i delovanje pojedinca svede na utilitaristično i bogougodno.
Umetnik radi jer nije bio sposoban za bavljenje nikakvim pravim poslom.
Funkcija umetnika je da zabavlja narodne mase.
Umetnik, zapravo, ne radi ništa.
Svi smo mi umetnici.

Istina o umetniku

Umetnik je most između onoga što neki znaju ili osećaju, a ne umeju da konkretizuju, i spoznaje da se empatija može ostvariti u indirektnom kontaktu sa osobom; kanal do važnog uvida za sva ljudska bića – da nismo sami.
Umetnik ne ide uvek niz dlaku društveno-prihvaćenom sistemu vrednosti.
Ono što umetnik proizvodi ne mora da bude ni lepo ni prijatno.
Umetnik ima određeno formalno i neformalno obrazovanje. 
Mnogo vremena treba da bi se postalo umetnik.
Umetnici ugrađuju ogromnu ljubav u ono što rade.

Aksiom o ljubavi

Fiziološki gledano, od ljubavi se ne živi.

Biološki aksiom

Čovek živi zahvaljujući pravilnom fiziološkom funkcionisanju.



Mesta gde funkcioniše ekonomija razmene

Koncept trampe u savremenom društvu nije nepostojeći, ali je u Srbiji relativno slabo zastupljen. Primeri onih koji aktivno koriste trampu kao način da dođu do sendviča, kafe, prenoćišta i sličnog se sreću, na primer, među putnicima koji koriste svoje stolarske, bravarske, električarske, molerske, zidarske, slikarske i druge veštine kako bi sebi obezbedili smeštaj ili obrok.

Valja razdvojiti slučajeve onih koji obavljaju prethodno dogovoreni zadatak za nekog da bi za uzvrat dobili određeni proizvod, od spontanih razmena koje se dešavaju bez nekakvog prethodnog dogovora, a koje su bazično zasnovane na međuljudskoj empatiji (vozači koji staju stoperima, na primer).
Stvari poput ovih pitanje su društvene prakse – učestala praksa eventualno dovodi do promene. Ovakva trampa je prilika da kao društvo razvijemo novu, dobru i korisnu naviku. Još važnije, trampa jedan od načina da osvestimo činjenicu da delatnost kojom se bavi jedan ogroman i važan sektor, koji u izvesnom smislu brine o duhovnosti, mentalnom (a time i fizičkom) stanju jedne nacije potcenjen do bezobrazluka.
               

Da li verujete u evoluciju?

 

Autorka: Jovana Georgievski