U svakodnevnom razgovoru koristimo reči nesvesno, vrlo često ne razmišljajući o njihovom dubljem značenju, o onome što se krije ispod površinskog skupa glasova koji ih čine. To je za samu efikasnost jezika i potrebno. Zbog brže komunikacije nije praktično promišljati o značenju svake reči. Ipak, svi gajimo osećaje prema nekim rečima na osnovu naših iskustava u vezi sa onime što one označavaju. Svaka reč nosi upečatljivu auru, koju svako od nas ponaosob oseća kada govori. Zato i znamo kada treba da prećutimo, znamo koje reči ne odgovaraju u određenim prilikama i zbog toga ulepšavamo govor. Međutim, nekad se treba diviti određenim rečima, kao što se divimo umetničkim delima. Na kraju krajeva, svaka reč, a sa njima i jezik u celini, i jeste jedna velika umetnost.
Zamislimo se prvo nad jednom rečju čija je aura nedvosmisleno crna – mržnja. Svi znamo šta ova reč označava, koliko je jaka njena moć i da isto toliko boli može da nanese ona sama, skoro podjednako poput osećanja koje označava. Reč mržnja potiče od reči mrznuti (se). Čovek koji mrzi hladan je, nemilosrdan, bezobziran, njemu je srce od leda, srce mu je puno zime i smrzlo se. Nasuprot ljubavi, koja označava toplinu, reč mržnja je daleki predak reči mraz i, zaista, odgovara onome što označava.
Neka druga reč bude čovek. Mnogi filozofi vekovima pokušavaju da odgonetnu šta je čovek i koja mu je svrha, kuda vodi naš kolektivni put. Čini se da su naši preci imali određenu ideju. Reč čovek je nekada glasila čelovjek, dakle onaj koji čelom gleda u večnost. Ostaje nedoumica da li bismo se svi složili da čovekov put vodi u večnost, ali je simbolika, bez obzira na to, prelepa.
Još je lepše sazdana reč vazduh. Reč koja je zapravo nastala spajanjem dve reči: vas i duh. Reč vas znači ,,sve“, kao u reči vazda (tj. sve vreme, ceo dan). Reč duh, ili dah, jasna nam je svima. Nije li onda simbioza ove dve reči savršena da označi sve ono što je oko nas, sav duh koji nas okružuje, koji udišemo u sebe, a koji ne vidimo, već samo osećamo?
A da li ste se nekad zamislili nad rečju svemir? O njoj ću s malo više nagađanja da pišem. Prvo što pada na pamet je, logično, rastaviti reč na ,,sve“ i ,,mir“. I to bi zaista bila lepa simbolika – da živimo u sveopštem miru, tj. savršenoj uređenosti. Međutim, ako se setimo da na ruskom jeziku reč ,,mir“ u isto vreme označava i ,,svet“, a da su srpski i ruski iz iste porodice jezika – slovenskih – ja bih rekao da je daleko razmnije zaključiti da je naša reč svemir od toga nastala. U prevodu bi značila ,,svesvet“, tj. ceo svet, što je manje poetično od ,,sve + mir“, ali podjednako divno. Reč koja opisuje ceo svet, sve što postoji.
Divan nam je jezik. Šteta što dopuštamo da nam lako isklizne iz ruku koristeći reči koje su vrlo često manje adekvatne od naših samo zbog pomodarstva. Pero je moćnije od mača, zapisa Edvard Bulver Liton u XIX veku. Stoga je lepo znati simboliku reči, jer ćemo ih onda više poštovati i prigodnije koristiti.
Autor je Vladimir Vkadinović.