Uprkos čvrstoj volji da se danas u svetu stane na put eksploataciji dečije radne snage, Bolivija je postala prva država koja je legalizovala dečiji rad od 10. godine. Kongres ove zemlje dozvolio je da se kontroverzna zakonska odredba izglasa u odsustvu predsednika Eva Moralesa, koji je bio na službenom putu, iako je praksa do sada bila takva da on prisustvuje donošenju sličnih akata.
Grupa koja je predložila donošenje ove uredbe istakla je da spuštanje granice sa 14 na 10 godina predstavlja realnost sa kojom se stanovništvo u Boliviji mora suočiti. Po rečima lobista ovog zakona, mnogo siromašnih porodica nema nijedno drugo rešenje za njihovo dete, osim da ga pošalju na posao.
Na pitanje da li postoji nešto „dobro“ u ovom zakonu, oni su izdvojili mogućnost zaštite dece na radu. Takoreći, sva deca koja se igraju ili rade na ulici, u daleko su većoj opasnosti nego ona koja bi eventualno to vreme provela unutar neke fabrike gde bi radila i imala pristup hrani, vodi i sredstvima za ličnu higijenu. „Oni tako postaju zaštićeni od strane države“, izjavljuju sindikati koji su izvojevali ovaj zakon, uz napomenu da će sva deca biti u obavezi da idu u školu. Sa druge strane, istraživanja pokazuju da jedno od troje dece ide u školu.
Unija dečaka, devojčica i adoloscenata na poslu važi za organizaciju koja se bavi zaštitom prava mladih ljudi na njihovom radnom mestu. Mnoge je razočarala činjenica da je i ona dala saglasnost za usvajanja ovakvog zakona. Na kritike su odgovorili jasno: „I naš predsednik je radio kao dete, i on nam je dao podršku za ovaj zakon.“
Baš kao što je i očekivano, sa svih strana sveta pljušte optužbe na račun bolivijskih vlasti. Organizacije za ljudska prava i prava dece osuđuju rešenost Kongresa da sprovede ovaj zakon iz razloga što zapošljavanje tako mladih ljudi vodi u siromaštvo i predstavlja samo kratko rešenje koje ne dovodi do izlečenja ekonomije.
Ljudi koji počnu da rade kao deca završe sa manje obrazovanja i najnižim prihodima kao odrasli. U takvom jednom sistemu, i oni će svoju decu rano slati na posao, što predstavlja krug siromaštva u kojem samo pojedinici dobijaju, a opšte je poznato da je u Boliviji izražen visok stepen korupcije koji dozvoljava hegemonim grupama da se ponašaju kako žele i koriste trenutno stanje za uvećanje kapitala.
Kritičari su složni u jednom, a to je da Kongres ove zemlje mora da donese mere koji će osloboditi njihove porodice siromaštva. To čini u neku ruku tako što država plaća subvenciju od 28 dolara roditeljima čija deca pohađaju školu, ali to nije dovoljno.
Donošenje zakona po kojem bi deca trebalo da rade od 10. godine je u suprotnosti sa regulativama međunarodnih konvencija, uključujući i Međunarodnu konvenciju o pravim deteta koju su donele Ujedinjene nacije, a čija je potpisnica i sama Bolivija. Ono što takođe ne prestaje da čudi mnoge je činjenica da su druge zemlje u Južnoj Americi povećale granice godina kada njihova deca smeju da stupe u radni proces. Tako je u Meksiku granica 15, a u Čileu 16 godina.
Prema zvaničnim podacima Ujedinjenih nacija od 2000. godine u svetu raste broj radno eksploatisane dece, a konstantnom povećanju tog broja doprinose Latinska Amerika i Karipska ostrva koja sve više obavezuju svoje najmlađe da rade, tvrdeći da je to najbolje rešenje za "zemlje trećeg sveta".
U studiji koju je 2008. godine sprovela Međunarodna organizacija rada, procenjeno je da više od million bolivijske dece radi, što čini 15 odsto radne snage u ovoj zemlji. Njih devet od deset radi najgore vrste poslova, od branja šećerne trske do kopanja rudnika, što smanjuje životni vek. Iako još nisu izašle nove statistike, mnogi izveštaji ukazuju da su deca danas iskorišćena kao radna snaga koja “pomaže” drugim ljudima. U prevodu, angažovana su kao celodnevni kuriri i lične sluge što se izjednačava sa robovlasničkim režimom kojem u 21. veku nema mesta.
IZVOR: BBC-LA/MINGL
Fotografija je odavde.