-Mama, gde su mi igračke?
-Jesu li javili nešto za baku?
-Zašto ne možemo kući?
To su tri rečenice kojima bih opisala tugu dečice u prihvatilištima. Tri jednostavne rečenice, tri jednostavna pitanja, tri isuviše bolna pitanja. Poplave su odnele kuće, ognjišta, igračke, odeću, hranu. Odnele su hiljade uspomena, sećanja, fotografija i osmeha.
Volontiram od nedelje prepodne. Psihički nisam jaka za prihvatilišta, ali sam radila na utovaru u skladišta, na sakupljanju stvari po marketima i učestvovala u prevozu robe. Za ova tri dana sam doživela toliko dirljivih i divnih momenata, ali neću da poreknem da je bilo i onih manje lepih. Ipak, energiju crpim iz tih predivnih koje ću da podelim sa vama.
Najpre, mislim da svi osetite ono što i ja, a to je budna Srbija. Lep je osećaj, zar ne? Mladi su aktivni svuda, volontera ima po celom gradu, digli su se i drugi, manji gradovi, šalju potrepštine, pakuju pesak, prevoze ga kamionom. Svi su budni, Srbija diše. Oseti se duh naroda, kao da je ustao iz davno zakopanih podruma i uselio se u sve ljude. To je dokaz da smo sposobni da pokažemo empatiju, to je dokaz da smo jaki.
Uputivši se ka Novom Beogradu, kako bih se prijavila i otišla u veliki IDEA objekat na Bežaniji, razmišljala sam o jačini tuge koju kao pojedinac osećam. Misli mi je prekinula predivna bakica kojoj sam ustupila mesto. Naspram mene su u međuvremenu sela i dva dečaka, jedan od oko 12 godina, drugi od oko 5, a majka je stajala sa strane. Primetih prepune kese i kod bakice milog lica i kod dečaka. Njihova majka i ova nepoznata bakica su započele razgovor o pomoći koja je potrebna ugroženima, o tome koja šta nosi, a onda se poveo dijalog između mlađeg dečaka i bake:
-Što si ti lepo dete.
-Jesam, jesam.
-Sigurno si dobar dečak kada si tako lep.
-Jesam i dobar sam. Evo ovde (pokazuje na kesu koju drži u ruci) su moje igračke, jer mi je mama rekla da ima dečaka kojima su igračke poplavljene i da su oni tužni. Meni te igračke ne trebaju, a spakovao sam i neke s kojima se igram, nema veze, meni su ostale igračke suve.
Izašla sam tek nakon 7 stanica od ovih reči, a nisam ih pustila iz glave čitav dan. Vrzmalo mi se po glavi to divno dečije lice, taj osmeh, to pokazivanje i ponos što on doprinosi nečemu velikom. Oseti i on šta se dešava. Osetimo svi. Obgrlile su me misli, a volontiranje je tek počelo.
Bio je to običan dan sakupljanja stvari, ali onda se pojavila predivna gospođa milih očiju. Prišla je i sa nama započela konverzaciju:
-Eto mene...
-Ova gospođa je bila juče! (Rekoh koleginicama)
-Jeste, sine, jao lepotice, lepo što me se sećaš. Rekla sam da ću doneti neke stvari danas.
-Da, da...
-Hajde devojke, uzmite kolice, pa sa mnom do kola, nećete moći u rukama. Šta vas dve studirate?
-Češki jezik.
-A lepo, lepo. Znate, ja sam profesor u penziji. Predavala sam istoriju u 10. Beogradskoj gimnaziji. (U međuvremenu stižemo do kola)
-Evo sine, ovde sam sve sortirala. Ja sam sve to oprala, ispeglala. (Vadi kese); E! Ovo nije moje! Ovo ćebe veliko je devojačko ćebe moje ćerke, to je ona poslala.
-Hvala vam!
-Deco, nemojte da mi se zahvaljujete. Novčano ne mogu mnogo da doprinesem, nemam veliku penziju, ali doprinosim koliko mogu. Zato sam i donela svu ovu garderobu.(Šetamo do kolica, prebacujemo stvari gde treba)
-Mene, deco ovo strašno boli. Takva tuga da nam se desi, ovakva nesreća. Kad pomislim na dečicu, srce mi se lomi. (Počinje da plače)
-Nemojte gospođo tako. Svaka pomoć je dobrodošla! Mnogo vam hvala na ovoj garderobi. Upakovali ste i dosta dečije odeće, ona je prekopotrebna! Hvala vam!
-Devojke moje divne, videćemo se, tu sam ja blizu. Nadam se da ćete sakupiti dosta! Donela sam sve što sam pripremila i namenila, a vama držim palčeve za ostatak dana. (Šalje nam poljubac i odlazi)
Dugo sam razmišljala i o bolu u njenim očima, ali i o svemu što nam je rekla. Zaista se probudila nežnost i briga u svima nama. Tu smenu smo završile i natovarile čitav kombi doniranim stvarima. U dom sam pošla umorna i nasmejana; do kasno u noć razmišljajući na koje još načine mogu da doprinesem i ublažim sve ovo. Svako jutro i pre spavanja setim se da pošaljem SMS. Svako jutro i svake noći se setim svih tih blagih pogleda sa željom da pomognu.
Ustala si, Srbijo, svaka ti čast. Probudili ste se, ljudi, dobro vam jutro! Ne zaboravite da je sve ovo samo početak, samo jedan mali korak ka velikom rezultati. Ne sklapaj oči, Srbijo! Ne klanjajte ljudi dobre volje, borba je tek pred nama, a iza te borbe je rezultat. Istorijski veliki rezultat. Ne sklapaj oči, zemljo moja, nikada više.
Autorka je Milka Kovačević.
Fotografija: Nikola Ristić.