Počela sam ovo da pišem jer sam poslednjih dana okružena vrlo depresivnom muzikom i takvim razmišljanjima, a kako sam i sa procesom pisanja počela vrlo tužna, osetila sam potrebu da me papir i ovog puta sasluša. Papir i olovka su uvek tu.
Postoji nekoliko stvari koje samo bliski ljudi znaju o meni, ali ću ovu priču pisati kao da niko ništa ne zna.
Odrasla sam u malom gradu koji obožavam zbog svega što jeste, a opet podozrivo ga posmatram kada vidim kakvi sve ljudi žive u njemu. Ubija me smrad malograđanštine u ljudima, prezirem to; večito zadiranje u tuđ život, tračarenje i nevrednovanje nečijeg uspeha. To me je oduvek nerviralo. No, to je valjda tako u svakom malom gradu. Kada pričam o svom detinjstvu, imam problem da rekonstruišem događaje iz svoje prošlosti pravilno, onako kako bi trebalo.
Ključna ličnost mog života je bio moj otac. Bila sam vrlo vezana za njega i naravno da je u kući uvek bilo onoga - da je brat mamino dete, a ja tatino. I sve je bilo harmonično i divno do te 2004. godine, godine koja je na sve bacila senku. Završila sam četvrti razred i, kao i svako dete, radovala sam se letu, ali sam eto tog četvrtog jula morala da ustanem i saznam da ključna ličnost mog života više ne postoji. Umro je u noći između trećeg i četvrtog jula. Imala sam 11 godina i to sam doživela na jedan krajnje traumatičan način. Znate li šta je interesantno, ali i poprilično logično? Tada se moje detinjstvo završilo. Mnoga deca imaju priliku za te nevine i bezbrižne dane barem do puberteta, čak i srednje škole, a meni su ti dani oduzeti sa 11 godina. I ne žalim za tim, ko zna u šta bih izrasla da sve to nije bilo tako. Ponekad je bolno, ali nije nepodnošljivo. Pobogu, prošlo je nepunih 10 godina. I ta me je misao stigla danas, pa sa time počinjem priču.
Odrastajući, postala sam previše ozbiljna, jer je dete u meni ostalo u onoj sobi, u Stevana Knićanina, da spava u svetu u kom je tata tu. U svetu u kom tata u 8 donosi doručak i čokoladicu, a onda onako ozbiljan lista novine dok ja jedem. Međutim, ozbiljna Milka je došla, donela svoje stvari i unela previše razuma. Previše za glavu jedne devojčice kojoj je do 10. jula 2004. godine najveći problem bio kako da sklopi perlice u elegantnu narukvicu. Dani su prolazili. Došao je peti razred, nastavnici i Milka, odsutna i strana, svima i svemu. Poražavajući uspeh sam imala za osnovnu školu, ali me to nije zanimalo, nisam se fokusirala, budila sam se sa pitanjima kako ću tj. kako ćemo da živimo bez tate. Tako je bilo sve do osmog razreda, do traume oko upisivanja srednje škole jer nisam učila prethodne četiri godine i nisam imala bodove za školu koju sam želela. I kada sam saznala da sam sa liste čekanja skinuta i da sam upisala ono što sam želela, ležeći sam razgovarala sa plafonom i svom ocu, za kog sam tek tada shvatila da ne postoji više i da se jednostavno NEĆE vratiti, se zaklela da ću da budem najbolja. I bila sam.
Sada više nisam. Došao je fakultet i ja sam nezadovoljna. Nezadovoljna sam sopstvenim ambicijama, za koje nekad mislim da su prevelike i preteške za ono što ja mogu. A onda se dese stvari koje mi dokažu da nije tako. I to je taj neki „never ending circle“ mog života. No, trenutno imam nešto u planu, ali o tome neću da pričam. Valjda me je svaki put to prokletstvo da kažem šta planiram i šta želim, odguralo od plana ili sam se sama prosto ušuškala u sopstvene priče, pa od nekih stvari sama odustajala. Ko zna.
Došavši u Beograd, spoznala sam koliko je bitno imati otvoren pristup svetu i komunikaciji sa različitim ljudima. Međutim, došavši u Beograd, prestala sam da pišem. I, neću da vam pišem kakve prijatelje imam. Oni su moje najsvetlije tačke kada je pisanje u pitanju. Znaju oni koliko ih ja volim i koliko cenim sve što su uradili i sve što su rekli. Za sve te trenutke kada su bili tu. Oboje su se nasmejali čitajući ovaj deo i to znam. Zbog podrške tako divnih ljudi ću da uspem i baš njima ću da posvetim sve svoje uspehe. Naravno, porodica takođe ima bitnu ulogu, ali sad se fokusiram baš na okruženje u kom trenutno provodim više vremena.
Došavši u Beogradu, zaljubila sam se. Glupo, brzopleto, naivno. I bilo je lepo, ali poslednjih dana mnogo razmišljam o kajanju. Na mojoj listi se konstantno nalaze sledeće pesme:
- Lykke Li – Never gonna love again
- James Morrison – Broken string
- Jessie J – Nobody's perfect
- James Morrison – I won't let you go
- Jessie J & James Morrison – Up
- Birdy – Skinny love
- The Lumineers – Dead Sea
- Birdy – Let HIM go
- A Great Big World – Say something (feat. Christina Aguilera)
I nije baš neka sunshine, lollipops and rainbows lista, složićete se. Okružena sam mislima o odlascima, o kajanju i sopstvenim greškama. Naravno da se od kajanja i prošlosti ne živi, svesna sam ja toga, ali da li se vi zapitate koliko ste ljudi povredili? Da li možda nekoga upravo sada povređujete? Neminovno je da će ljudi doći, biti tu neko vreme, smestiti se u vaš život kao na fotelju u sopstvenoj kući u kojoj sede godinama i onda ustati i otići. Možda ne svojom voljom, možda vašom voljom, ali šta to ostavlja u nama? Ostavlja praznine koje popunjava vreme. I nije vreme to koje je ključno već drugi ljudi, druga mesta koja upoznajemo i druga osećanja koja razvijamo. Ipak, ostane neka rupica na toj tkanini naših osećanja. Mala, nevidljiva laiku, skrivena, prepravljena, ali je tu. I uvek će ostati tu. A mi? Šta je s nama? Naići će neko drugi, zagrliće sve pukotine u nama i priča će se ponoviti, a mi ćemo biti ludi, glupi, neiskusni i pustićemo tog nekog da ode. Desiće nam se i to. O ovome razmišljam jer trenutno u sebi čuvam nekoliko velikih emocija koje prosto ne mogu da izgovorim. I pritom, ne mislim striktno na zaljubljenost. Ima tu još nekih stvari, a svi ti ljudima kojima želim da kažem su tu, pod tom tkaninom, ušuškani i vole me. Ali ja opet nemam hrabrosti i ne mogu, jer se plašim da će ih reči oterati. Ubola sam se na taj trn već. Izgovorite sopstvena osećanja i gledate kako vam neko postaje sve dalji, dok više ne možete ni srcem, ni rukom da ga dotaknete. Sam otvori vrata i krene ka zaboravu. A taj put može da traje danima, mesecima i godinama. I retki odluče da se vrate. Šta znam, misli mi trenutno idu na hiljadu strana, trudim se da se fokusiram na ono što želim da kažem. Danas sam slušala gore pomenute pesme hiljadu puta i iznova ih preslušavajući samu sam sebe zapitala šta ja i koga čekam? Ne mogu mnogo da utičem na to da li će neko da ode, ukoliko ga ja ne povredim. Mogu i moram svoja osećanja da kažem, jer kako bez toga? Šta ostaje u meni ako večito ćutim i propuštam fenomenalne ljude u svom životu? Šta će ostati ako sve ovo prećutim? Velika praznina i na nju će da sedne druga praznina, pa treća i sedeću isto ovako, jednog kišnog popodneva, možda ne u Beogradu, ali zasigurno će biti kišni dan i pisaću. Pisaću o tom bliskom prijatelju koji više nije tu, o toj velikoj ljubavi koju sam propustila, o toj fenomenalnoj prilici koju sam imala. I neću moći da krivim druge ljude, već samu sebe. A znate li koliko je strašno sedeti sam, okružen sopstvenim promašajima i strahovima? To je najstrašniji psihički i emotivni bol koji čovek može da doživi.
Sazrevajući pre vremena, uvidela sam mnoge stvari pre svojih vršnjaka. I sada mi je žao, ponekad bih potrčala u zagrljaj detinjstvu, ali ono je prošlo i ostalo u toj staroj kući, u kojoj se sad neki drugi ljudi vole, rastaju, kupuju doručak jedno drugom i namršteni čitaju dnevne novine. I danas, upravo sada dok ovo pišem, imam utisak da sam i dalje ispred svoje generacije sa razmišljanjem. Ne onako pretenciozno i sa željom da se nametnem, već sam dobila šamar Realnosti pre svih njih. Znam da su neki od njih još uvek ušuškani i nedotaknuti; želim im da to prepoznaju i čuvaju dokle god mogu! A pouka vama koji ste ovo pročitali, bila bi previše motivacionog karaktera, no, ona je ista kako god da je napišem. Živite i sve što osećate naučite da iskažete mirno. Potrudite se da sačuvate ono što vredi u vašem životu. Ne potiskujte emocije, previše je bolno i to je jedina stvar koja nikad ne odlazi iz nas. Zauvek čuči i čeka neke noći, neke tišine da iskoči i slomi vam svet. Pišem vam to, a boli me misao da ću možda uprkos ovom tekstu nešto prećutati, nešto veliko što čuči tu u meni. No, radim na tome da ispoljim sve to na neki normalan način, iako sam sa emocijama dva sveta, smotoš pravi. I to je proces, a sve što je proces mora da traje.
Poslušajte pesme, otvorite prozor i pojačajte kišu, popite čašu vina i mislite o svojim osećanjima!
Autorka je Milka Kovačević.
P.S. Osim što već neko vreme piše za Mingl, Milka ima svoj blog, tako da je i tamo možeš čitati: http://pismasenkama.wordpress.com/.