Za izveštavanje na osnovu dokumenata dobijenih od Edvarda Snoudena, „Vašington post” i „Gardijan” u ponedeljak su ovenčani najvećom svetskom nagradom za novinarstvo. Bio je to trijumf medija koji sebe vidi kao kontrolora vlasti i dokaz da je američki uzbunjivač možda za svoju vladu „izdajnik” i „ruski špijun”, ali da je za široku javnost sigurno borac za demokratiju.
Pulicerova nagrada za „Vašington post” i „Gardijan” stigla je deset meseci posle prvog teksta u „Gardijanu” o tome da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) masovno prisluškuje telefonske razgovore i prati elektronsku komunikaciju miliona Amerikanaca, stranaca pa čak i lidera savezničkih zemalja.
Snouden, koji je radio kao analitičar u ovoj agenciji, presnimio je na svoje kompjutere ogromnu količinu materijala koji pokazuju da NSA krši privatnost svojih i tuđih građana. Zahvaljujući njegovim fajlovima, tekstove u „Gardijanu” pisali su novinari Glen Grinvald i Ijan Mekaskil kao i rediteljka dokumentarnih filmova Lora Pojtres, dok je u „Vašington postu” o ovome izveštavao reporter Barton Gelman.
Komitet Univerziteta Kolumbija, koji dodeljuje „Pulicera”, obrazložio je da uručuje priznanje za „otkriće rasprostranjenog tajnog nadgledanja NSA i pomoć, putem agresivnog izveštavanja, da se pokrene debata o odnosu između vlade i javnosti u pogledu pitanja privatnosti i bezbednosti”.
Zbog saradnje uzbunjivača i novinara, saznalo se da je pod okriljem borbe protiv terorizma NSA zahtevala od giganata poput „Gugla”, „Jahua” i „Fejsbuka” da joj dostave prepisku i podatke klijenata. U drugim slučajevima se sama, bez znanja kompanija, priključivala na njihove optičke kablove i odatle crpla informacije.
Kao uzbunjivač koji je Americi i svetu otkrio da „Veliki brat” zaista vidi sve, Snouden se odmah našao među nekadašnjim službenicima SAD od kojih Vašington traži da odgovaraju za špijunažu. Njegov slučaj je paradoksalan: morao je da beži od američkih vlasti koje žele da mu sude za krivično delo, a upravo je to njegovo delo dovelo do toga da Bela kuća naloži da se preispita i promeni rad NSA.
Predsednik Barak Obama naložio je da se nadzor koji vrši NSA ograniči, Kongres je predložio nekoliko zakona koji ograničavaju agenciju, a Vašington je dao reč da više neće presretati razgovore evropskih lidera. Po mišljenju sudije Ričarda Leona, program „prizma” je neustavan, a Obamina administracija nije pred sudom dokazala da su ove metode NSA zaustavile bilo koji teroristički čin.
Osim u SAD, Snouden ima mnogo nevolja i u inostranstvu. Čak se i nemačka kancelarka Angela Merkel, koju je NSA prisluškivala, usprotivila ideji da se on iz Rusije putem video-linka obrati nemačkim poslanicima i kaže šta zna o presretanju njenih razgovora. U Bundestagu je oformljen komitet koji treba da ispita ovaj slučaj, ali članovi ne mogu da se dogovore oko toga da li Snouden treba da bude svedok, zbog čega je predsednik komiteta Klemens Bininger podneo ostavku.
Najodaniji američki saveznik i u ovoj aferi je Britanija, čija je tajna služba sarađivala sa NSA u masovnom nadgledanju komunikacija. Dauning strit je vršio pritisak i na novinara „Gardijana”, ali i na glavnog urednika lista Alena Rasbridžera da preda sav materijal i konačno naterao redakciju da uništi sve diskove sa Snoudenovom dokumentacijom. Lomljenje diskova u podrumu ovih novina bilo je poprilično smešno jer su fajlovi ranije prebačeni na druge računare, ali nisu nimalo bile smešne pretnje reporterima uključenim u ovu priču.
„Odluka (o ovogodišnjim Pulicerovim nagradama) potvrda je za sve one koji veruju da javnost ima ulogu u vladi. Dužni smo hrabrim novinarima koji su radili u uslovima strašnog zastrašivanja, uključujući prisilno uništenje novinarskih materijala, nepropisno korišćenje zakona o terorizmu i mnogih drugih metoda pritisaka da bi zaustavili ono što svet danas priznaje kao rad odlučujući za javnost”, saopštio je Snouden.
Pokazalo se da je Snouden navukao bes najmoćnijih političara, ali i da je pridobio javnost, pre svega novinare, koji podvlače da bez ovakvih uzbunjivača nikada ne bismo znali koliko vlade krše naše pravo na privatnost. Snouden je na ovom putu od nekih neprijatelja dobijao posredne istomišljenike.
Senatorka Dajen Fajnstajn, predsednica Obaveštajnog komiteta Kongresa SAD, isticala je da je prisluškivanje i čitanje mejlova nužno da bi se odbranila američka bezbednost i sprečio terorizam, osuđujući Snoudenova otkrića. Međutim, ona je nedavno optužila CIA da špijunira članove Obaveštajnog komiteta i blokira njihovu istragu o ulozi agencije u mučenjima u Gvantanamu. Dajen Fajnstajn je sada počela da upućuje na nešto na šta Snouden odavno upozorava: da su se obaveštajci otrgli kontroli zakonodavne vlasti i da više ne polažu račun javnosti.
Pulicerova nagrada za „Vašington post” i „Gardijan” stigla je deset meseci posle prvog teksta u „Gardijanu” o tome da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) masovno prisluškuje telefonske razgovore i prati elektronsku komunikaciju miliona Amerikanaca, stranaca pa čak i lidera savezničkih zemalja.
Snouden, koji je radio kao analitičar u ovoj agenciji, presnimio je na svoje kompjutere ogromnu količinu materijala koji pokazuju da NSA krši privatnost svojih i tuđih građana. Zahvaljujući njegovim fajlovima, tekstove u „Gardijanu” pisali su novinari Glen Grinvald i Ijan Mekaskil kao i rediteljka dokumentarnih filmova Lora Pojtres, dok je u „Vašington postu” o ovome izveštavao reporter Barton Gelman.
Komitet Univerziteta Kolumbija, koji dodeljuje „Pulicera”, obrazložio je da uručuje priznanje za „otkriće rasprostranjenog tajnog nadgledanja NSA i pomoć, putem agresivnog izveštavanja, da se pokrene debata o odnosu između vlade i javnosti u pogledu pitanja privatnosti i bezbednosti”.
Zbog saradnje uzbunjivača i novinara, saznalo se da je pod okriljem borbe protiv terorizma NSA zahtevala od giganata poput „Gugla”, „Jahua” i „Fejsbuka” da joj dostave prepisku i podatke klijenata. U drugim slučajevima se sama, bez znanja kompanija, priključivala na njihove optičke kablove i odatle crpla informacije.
Kao uzbunjivač koji je Americi i svetu otkrio da „Veliki brat” zaista vidi sve, Snouden se odmah našao među nekadašnjim službenicima SAD od kojih Vašington traži da odgovaraju za špijunažu. Njegov slučaj je paradoksalan: morao je da beži od američkih vlasti koje žele da mu sude za krivično delo, a upravo je to njegovo delo dovelo do toga da Bela kuća naloži da se preispita i promeni rad NSA.
Predsednik Barak Obama naložio je da se nadzor koji vrši NSA ograniči, Kongres je predložio nekoliko zakona koji ograničavaju agenciju, a Vašington je dao reč da više neće presretati razgovore evropskih lidera. Po mišljenju sudije Ričarda Leona, program „prizma” je neustavan, a Obamina administracija nije pred sudom dokazala da su ove metode NSA zaustavile bilo koji teroristički čin.
Osim u SAD, Snouden ima mnogo nevolja i u inostranstvu. Čak se i nemačka kancelarka Angela Merkel, koju je NSA prisluškivala, usprotivila ideji da se on iz Rusije putem video-linka obrati nemačkim poslanicima i kaže šta zna o presretanju njenih razgovora. U Bundestagu je oformljen komitet koji treba da ispita ovaj slučaj, ali članovi ne mogu da se dogovore oko toga da li Snouden treba da bude svedok, zbog čega je predsednik komiteta Klemens Bininger podneo ostavku.
Najodaniji američki saveznik i u ovoj aferi je Britanija, čija je tajna služba sarađivala sa NSA u masovnom nadgledanju komunikacija. Dauning strit je vršio pritisak i na novinara „Gardijana”, ali i na glavnog urednika lista Alena Rasbridžera da preda sav materijal i konačno naterao redakciju da uništi sve diskove sa Snoudenovom dokumentacijom. Lomljenje diskova u podrumu ovih novina bilo je poprilično smešno jer su fajlovi ranije prebačeni na druge računare, ali nisu nimalo bile smešne pretnje reporterima uključenim u ovu priču.
„Odluka (o ovogodišnjim Pulicerovim nagradama) potvrda je za sve one koji veruju da javnost ima ulogu u vladi. Dužni smo hrabrim novinarima koji su radili u uslovima strašnog zastrašivanja, uključujući prisilno uništenje novinarskih materijala, nepropisno korišćenje zakona o terorizmu i mnogih drugih metoda pritisaka da bi zaustavili ono što svet danas priznaje kao rad odlučujući za javnost”, saopštio je Snouden.
Pokazalo se da je Snouden navukao bes najmoćnijih političara, ali i da je pridobio javnost, pre svega novinare, koji podvlače da bez ovakvih uzbunjivača nikada ne bismo znali koliko vlade krše naše pravo na privatnost. Snouden je na ovom putu od nekih neprijatelja dobijao posredne istomišljenike.
Senatorka Dajen Fajnstajn, predsednica Obaveštajnog komiteta Kongresa SAD, isticala je da je prisluškivanje i čitanje mejlova nužno da bi se odbranila američka bezbednost i sprečio terorizam, osuđujući Snoudenova otkrića. Međutim, ona je nedavno optužila CIA da špijunira članove Obaveštajnog komiteta i blokira njihovu istragu o ulozi agencije u mučenjima u Gvantanamu. Dajen Fajnstajn je sada počela da upućuje na nešto na šta Snouden odavno upozorava: da su se obaveštajci otrgli kontroli zakonodavne vlasti i da više ne polažu račun javnosti.
Šamar „Njujork tajmsu”
Ovogodišnji „Pulicer” oslikava šta stručna i šira javnost misle o slučaju „Snouden”. Nagrađeno je američko izdanje jednog britanskog lista, „Gardijana”, što nije praksa. Sa druge strane, kažnjen je „Njujork tajms”, po mnogima najbolje novine na svetu, koji ove godine nije dobio nijedno novinarsko priznanje (izuzev za fotografiju). Bio je to „šamar” listu sa Menhetna koji nije bio uključen u objavljivanje dokumenata na osnovu „procurelih” podataka. Snouden nije želeo da se obrati „Njujork tajmsu” jer su ove novine pre nekoliko godina zadržavale priču svog novinara Džejmsa Rajzena o prisluškivanju koje se za vreme predsednika Džordža Buša odigravalo bez sudskog naloga. „Njujork tajms” je godinu dana držao napisan tekst na zahtev Bele kuće, ali je ipak, posle godinu dana čekanja, štampao Rajzenov članak koji je posle toga nagrađen „Pulicerom”.
Mislili smo da treba da pročitaš tekst pa smo ga u potpunosti preuzeli sa Politike.
Fotografija je odavde.
Mislili smo da treba da pročitaš tekst pa smo ga u potpunosti preuzeli sa Politike.
Fotografija je odavde.