Otišao nam je i Markes...

Jedan od najpopularnijih pisaca španskog govornog područja, Gabrijel Garsija Markes, preminuo je u svom domu u Meksiko Sitiju. O njegovoj ulozi i značaju za istoriju svetske književnosti ne vredi pisati u nekoliko rečenica, već kažu da ga samo trebati čitati, i čitati, i čitati. Toliko je bio neverovatan da su ga mnogi stavljali rame uz rame sa Markom Tvenom i Čarlsom Dikensom. 

Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1982. godine. Ono po čemu su ga mnogi zapamtili je njegov osoben, čvrst stav protiv svih oblika diktature kojima se do poslednjih dana suprotstavljao veoma radikalno. Bio je izuzetan domaćin koji je voleo da pripoveda duge priče svojim gostima, ali je povremeno izražavao žestok otpor prema novinarima koji su mu uništavali reputaciju. 

Početkom 2000. godine, ovom piscu je dijagnostikovan rak koji je uspeo da odstrani nekoliko meseci kasnije. Interesantno je da se tih dana u javnosti pojavilo pismo koje je navodno sam Markes napisao, međutim, on je te tvrdnje odbacio rekavši da nije u stanju da napiše "nešto tako neukusno" čudeći kako su ljudi uopšte mogli da pomisle tako nešto, a naročito njegovi bliski prijatelji.

Pojedini srpski portali koji danas ofrlje pišu o smrti ovog pisca, preneli su, zamislite, kako je to ipak njegovo oproštajno pismo, bez ikakvih detalja o samom spisu. Mi smo ipak rešili da ga ostavimo u nastavku jer nije da nije značajno.

"Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Bože moj kad bih imao jedan komadič života...Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..." 

Neka ovako proba da se završi: "Último saludo a gran maestro..."

IZVOR: MINGL/B92/KRSTARICA