Natan Albahari je rođen u Jugoslaviji, odakle se sa porodicom 1994. godine preselio u Kanadu. Osnovne studije je završio je na Fakultetu političkih nauka u Kalgariju (Kanada), a potom je na Univerzitetu u Bonu stekao diplomu Mastera za evropske integracije (MES). Danas živi i radi u Beogradu, na poziciji menadžera projekata ISAC fonda – organizacije posvećene unapređivanju integracije Srbije u Evropsku uniju i proučavanjem pitanja iz oblasti spoljne i bezbednosne politike.
Kako si doneo odluku da dođeš i živiš u Srbiji?
Veći deo svog odrastanja proveo sam u Kalgariju, u Kanadi. Odlučio sam da studiram prava i pošto sam stupio u taj svet, shvatio sam šta sve podrazumeva ozbiljno bavljenje poslom jednog pravnika u Severnoj Americi. To je značilo 60 do 80 sati rada nedeljno i platu sa kojom bih za godinu ili dve već mogao da imam svoj stan i dobar automobil. Isto tako, značilo je da uopšte neću imati vremena da uživam u novcu koji bih zarađivao, jer bih morao da radim i vikendima. Shvatio sam da ne želim da mi život bude besmisleno jurcanje i vožnja kolima koja sam kupio od svoje plate, ali ih vozim samo na relaciji kuća-posao.
Leta 2007. godine došao sam da provedem neko vreme u Srbiji, gde sam upoznao ljude iz Ministarstva za dijasporu, koji su me ohrabrili da dođem i radim ovde, ističući da je moj profesionalni profil u Srbiji potreban. Imao sam još godinu dana studija i dovoljno vremena da razmislim i sagledam neke profesionalne prednosti – dolazak u Srbiju značio je rad u zemlji koja želi da postane članica EU, uz to značio je da ću se baviti temama koje su mi bile interesantne kao što su tekuće reforme, nestabilnost u regionu i puno aktuelnih pravo-političkih pitanja.
Poslovni izazovi i društvena strana života u Srbiji, u kojoj su ljudi otvoreniji, a druženja emotivnija su prevagnuli, pa sam se ubrzo preselio u Beograd.
Jesi li imao priliku da radiš u inostranstvu pre nego što si se preselio ovde?
Nisam radio u struci, ali sam kao i većina mladih u Kanadi zarađivao svoj džeparac. Počeo sam raznošenjem novina kada sam imao dvanaest godina, a tokom cele srednje škole i na prvoj godini fakulteta radio sam u gradskoj biblioteci - ređao sam knjige na police i za to dobijao minimalac. Ljudi sa kojima sam se družio radili su i neke druge poslove - uglavnom u kafićima, bioskopima i prodavnicama garderobe. Nekoliko meseci sam radio za kasom u supermarketu, a potom i tri godine u Guess Jeans, gde sam počeo od nošenja kutija sa garderobom i napredovao do asistenta menadžera radnje. To iskustvo bilo mi je najkorisnije kada je u pitanju rad sa ljudima – bio sam odgovoran za više njih, organizovao, planirao, rešavao konfliktne situacije… Iako nijedan od tih poslova nema direktne veze sa onim što sam studirao i čime se danas bavim, veštine, znanja i iskustva koje sam poneo odatle koristili su mi kasnije – sve je rad sa ljudima.
Primetio sam da ljudi u Srbiji uglavnom ne razmišljaju na taj način – koje veštine i iskustva mogu da steknem, već imaju negativan stav prema takvoj vrsti rada uopšte.
Ovde ni obrazovni sistem nije takav da podstiče mlade da o tome razmišljaju, niti se kroz njega mladi uče o odnosu prema novcu i zaradi, kao što je to slučaj u Kanadi. U Srbiji je pitanje novca uopšte jedna sporna tema, što je razumljivo s obzirom na situaciju koja generalno vlada u državi, ali to treba da bude samo dodatni razlog da se tome više pažnje posveti u radu s mladima.
Da li je u Srbiji stvarno toliko loše?
Da se ne lažemo - ovde nije sjajno. Način na koji čitav sistem funkcioniše doveo je do toga da sve i da hoćeš, ne možeš to da promeniš. Postalo je neizbežno koristiti kontakte i neke privilegije koje ti kontakti obezbeđuju, tj. strategije kakve koriste ljudi dobro pozicionirani u društvu. Uopšte, to je loše. Moje mišljenje je da se ne može pobeći od toga, ali možeš pokušati da nađeš rupe u sistemu, provučeš se kroz te rupe i bude bezbolnije. Međutim, nemaju svi priliku da saznaju gde su rupe, niti da ih iskoriste na pravi način.
Ja sam u Srbiji upoznao puno ambicioznih mladih ljudi i došao do zaključka da, ako ste prozvod ovog sistema, vi ste dovoljno sposobni da se u njemu i snađete. Dakle, nema potrebe za bežanjem. Korisno je otići u stranu zemlju na usavršavanje, čak i da bi se steklo radno iskustvo, i to ne sa ciljem da se pobegne iz zemlje, već da se steknu neke nove perspektive. Zahvaljujući novoj percepciji neke stvari i problemi sa kojima se svakodnevno suočavaš kod kuće postanu ti jasniji, a uvidiš i nove načine da napadneš te probleme.
Koji ti je pasoš draži?
Sa srpskim pasošem prelazim granice Srbije, sa kanadskim putujem van naših granica, jer kanadski pasoš znači da nema zamarajućih pitanja na granici.
Kad me neko pita šta sam po nacionalnosti, ja kažem Jugosloven. Ovo nije u vezi sa komunizmom i uopšte tim sistemom vrednosti, nego više kao ideja o povezanosti nekoliko nacija. Ja sam Evropljanin, a kada Srbija postane deo EU, biće mi drago da kažem da sam građanin Evropske Unije.
Ja sam za to da bude što manje granica. U srpskom društvu postoji puno veštačkih barijera, i smatram da treba da idemo ka tome da ih se oslobodimo. Ovde vlada stav da ako si deo jedne grupe, podrazumeva se da ne možeš i ne želiš da budeš deo neke druge.
Nisu svi ljudi isti, nisu jednaki – neki su bolji od drugih, priroda je tako odlučila i ne treba da se pravimo da među ljudima ne postoje razlike. Međutim, to što se neko negde ili u određenim okolnostima rodio ne sme da bude izgovor ni za protekciju, ni za diskriminaciju, već svako svojim sposobnostima treba da se izbori za svoje mesto.
Prema preliminarnim podacima popisa stanovništva u Republici Srbiji, sprovedenog 2011. godine, naša zemlja ima 7.120.000 stanovnika. Procena dr Vladimira Grečića, zaposlenog u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, je da je od devedesetih oko 40.000 hiljada stručnjaka napustilo našu zemlju.
Prema odrednici „odliv mozgova“, Srbija se nalazi na 136 mestu, od ukupno 139 zemalja – iza Crne Gore (55. mesto), Albanije (107), Hrvatske (122), Makedonije (126), a samo ispred Bosne i Hercegovine (138).
“Jedan od problema u privlačenju pažnje upravo ove kategorije ljudi jeste činjenica da oni u zemlji prijema imaju veće plate, bolje uslove rada i socijalno obezbeđenje nego što je zemlja porekla najčešće u stanju da im pruži. Istraživanja, međutim, pokazuju i to da su visokostručna lica mnogo spremnija da se vrate u zemlju porekla, pogotovo ako su podstaknuta da to čine u prvoj deceniji nakon odlaska u inostranstvo. Anketa među 450 naših studenata u Americi i Kanadi pokazala je da je skoro 70 odsto njih spremno da se vrati, ali pod određenim uslovima – a da niko nije spominjao američke plate. Neophodno je, dakle, stvaranje povoljnog i atraktivnijeg ekonomskog i društvenog ambijenta za povratak emigranata i njihovo aktivno uključivanje na tržište rada“ – zaključuje Grečić.
Na svakom od nas je odgovornost da društveni ambijent oko sebe kreira tako da je i drugima u njemu prijatno. Dok danas budete obavljali svoje dnevne zadatke, predlažemo još i da razmislite spadate li u one koji su bukvalno shvatili reči Dušana Radovića: „Ko je imao sreće da se ovog jutra probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao.“ Možda Vam i koja ideja padne na pamet.
Razgovarala: Jovana Georgievski