Vuk Stoiljković je naš vršnjak. Bilo ko od nas. Zapravo, bio je naš vršnjak i mogao je da bude bilo ko od nas. Studirao je medicinu, imao je majku, dva mlađa brata, devojku, prijatelje. Imao je uspone i padove, probleme i zadovoljstva. Imao je uspehe i planove za nove uspehe. Sad ga više nema. Ubijen je 10. februara u jednom parku u Nišu. Ubio ga je još jedan naš vršnjak (ili naša dva vršnjaka?!). Ovde je već teže da se kaže da je to mogao da bude bilo ko od nas. Pa opet, učili smo isto gradivo, imali slične probleme, pravili slične planove o tome šta ćemo posle školovanja. Šta je to što od nekog napravi ubicu? Ne znam, zato pitam.
Ovaj i slični slučajevi, teraju nas da se zapitamo gde smo na toj liniji između ubice i žrtve i da li baš moramo da biramo između ta dva zla. Nemoguće mi je da zamislim kako nekog ubijam. Nemoguće mi je da zamislim da me neko ubija. Hoću treću opciju. Hoću da ne moram da biram između ta dva scenarija. Hoću život koji niko neće tako nasilno da prekine i hoću ga za sve nas.
Grad Niš ima oko 300.000 stanovnika. Namerno ne kažem 300.000 ljudi. Ako biste me pitali za ljude, odgovor bi bio: "Grad Niš ima tačno onoliko ljudi koliko ima onih koje je Vukova smrt potresla, izvela na ulice, naterala da se zamisle."
Srbija ima više od sedam miliona stanovnika. Namerno ne kažem više od sedam miliona ljudi.
Izvor poznat redakciji. Fotografija je odavde.