Kada snimim sebe da idem predaleko u već poznat kraj, onaj grozan i pokvareni, današnji - tipični ljudski, želim da se izmigoljim. Toliko je kritično postalo da želim da postanem nova Čegevarica. Ne bojim se ismevanja, ne bojim se onih koji neće stati uz moje rame i reći - "Da, jeste, dajem glavu za ovu ideju!".. bojim se samo jednoga.
Da oni za koje sam mislila da jesu uz mene, čučnu dole i prave se da ne postojim.
Onda Čegevarica pada u ovo, večerašnje raspoloženje. Da, za mene nije ni malo normalno da provedem veče u totalnom haosu. Tipa - mrak, 'kad si slomljen' jutjub lista i samo moja soba. Prevrće mi se hiljadu i jedna misao po glavi.
A držim se samo jednog. Ljudi će odlaziti i dolaziti. Najbolji će ostajati, makar samo u mislima, ako ne ovako, fizički. Ne znam zašto toliko žalim i zašto me toliko sve boli.
Razmičem zavese,
gledam obećani grad..
svetla se pale i tinja želja u meni.
Tinja. Želja za nečim boljim. Iskrenijim. Zanimljivijim. Čistijim. Veselijim.
Do kada ovako? Toliko puta sam pokušala da saznam datum, ali mi se on nešto mnogo pomera.
Ne znam je li problem u meni ili u kalendaru.
Možda se samo opet nešto vreme pomerilo... Ionako je počela zima.
Autorka je: Milana Veljko
Slika je odavde.