Izuzetno me pogađa što je većina kulturnog sadržaja, makar u Beogradu, preskupa, pogotovo za omladinu. Karte za pozorište su prosečno hiljadu dinara a toliko ne mogu da izdvojim dovoljno često koliko bih želela. Volela bih da mogu češće u pozorište, da ono ne postane samo privilegija bogatih. No, da ne skrećem s teme, odem ja tako u pozorište pre neko veče na izvođenje Zločina i kazne. Očekivanja velika.
Pri ulasku u salu, drugarica i ja smo primetile dvadesetak srednjoškolaca, samo nekoliko godina mlađih od nas, i odmah se naoružale predrasudama da ih je neko naterao da budu tu, da im predstava neće držati pažnju i da će zbog toga pričati i ometati ostale. U isti mah primetile smo u sali i grupicu starijih ljudi, od kojih smo očekivale da ućutkuju omladinu većim delom predstave. Elem, zašto sve ovo pišem. U jednom trenutku predstave neko je iz poslednjih redova krenuo baš teško da diše. Skoro kao Dart Vejder. Bilo mi je žao tog čoveka, ali svi znamo da se pod prehladom ne dolazi u pozorište. S obzirom da je sala manja, to je dosta ometalo naše praćenje predstave. Ali, dešava se. Šta sad. Međutim, to teško disanje zamenilo je gromoglasno hrkanje. Da, da, baš hrkanje. I to baš predano i glasno. I dok se na sceni Raskoljnikov bori sam sa sobom i protiv svih, kida se i lomi, naš gledalac hrče.
U redu, nije svima sve zabavno, ali poštovani ljubitelju pozorišta, ako ti je predstava nezanimljiva, zar nije logičnije da izađeš ili, još bolje, u miru sačekaš kraj nego da spavaš i uznemiravaš nas sve. Ubrzo se salom proneo prigušeni kikot jer gospodin nije prestajao sa svojim hrkajem. Ne razumem ni te ljude koji su sedeli oko njega a nisu ga ljubazno ispratili napolje.
Izvinjavam se srednjoškolcima što sam poklela pred stereotipom da mladi nisu željni kulture već kiča i šunda i što sam pomislila da će oni biti problem. Šta sam ja drugo nego isto to. Mlada osoba željna kulture u svim oblicima. A ovim seniorima želim da poručim da slobodno hrču ali u svoja četiri zida! I stidite se. Uspeli ste da izađem sa predstave i da mi vrhunac večeri ne bude kvalitet predstave i glume već tužan, pretužan nivo osnovne kulture i to kod onih koji nas kude i kinje na svakom koraku u životu. Neću vam ovo oprostiti.
Autorka je Jelena Radivojević