Studenti Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pre godinu dana pokrenuli su neprofitni elektronski magazin Žurnalist. Do sada je objavljeno ukupno 12 izdanja, na više od 500 stranica. Za ovaj magazin su, između ostalih, govorili i Noam Čomski, Majkl Parenti, Zoran Živković, Vuk Jeremić, ugledni glumci, sportisti, naučnici, i mnogi drugi. Povodom prvog rođendana, redakcija ovog magazina organizovala je tribinu Novinarstvo za 21. vek. To je ujedno bio i povod za razgovor sa glavnim i odgovornim urednikom Žurnalista, Stefanom Janjićem.
Stefan Janjić je student četvrte godine žurnalistike. Osim što je na sebe preuzeo veliki broj obaveza i odgovornosti za ovaj magazin, Janjić je i uspešan student što potvrđuje nagrada Univerziteta u Novom Sadu. Iako ga najviše interesuje štampano novinarstvo, osvojio je priznanje festivala On the record za najbolji radijski paket. Takođe, Janjić uspešno vodi blog Brod od papira, ali stiže i da posveti pažnju vanfakultetskom obrazovanju.
Kako ste došli na ideju da pokrenete magazin „Žurnalist“?
Preteča magazina Žurnalist bio je magazin Mi, žurnalisti. To je bio prijateljski projekat oko kojeg su bili okupljeni studenti druge i treće godine žurnalistike. Oni su vodili različite blogove, pisali svoje beleške na Fejsbuku, pripremali se za predispitne obaveze na fakultetu, ali njihovi tekstovi nisu dolazili do šire publike. Tako smo došli na ideju da napravimo magazin u kojem bi takvi tekstovi bili objedinjeni. Međutim, u magazinu Mi, žurnalisti nije postojala stalna redakcija niti rubriciranje pa su objavljivani tekstovi ponekad bili prilično neozbiljni. Tu je bilo mesta i za stihove, kao i za brojne nenovinarske žanrove, tako da smo takvu „koncepciju“ morali da promenimo. Nakon nekoliko meseci odlučili smo da pokrenemo magazin Žurnalist, daleko ozbiljniji projekat. Uključili smo i mlađe kolege sa tadašnje druge, danas treće godine žurnalistike našeg fakulteta, promenili smo dizajn, podelili magazin na rubrike i počeli da pišemo tekstove za naš novi magazin.
„Žurnalist“ funkcioniše bez ikakvog budžeta, zar ne?
Tako je. Magazin je nedavno proslavio svoj prvi rođendan i mi zaista u toku ovih godinu dana nismo potrošili ni jedan jedini dinar na njega, niti smo imali bilo kakve sponzore. To nam je omogućilo da ostanemo nezavisni, ali nas je, s druge strane i sputalo: ne možemo da otvorimo čak ni svoj sajt, koji bi nesumnjivo doprineo većem broju čitalaca i koji bi nam pomogao da proširimo dopisničku mrežu.
Ti si povodom rođendana magazina izjavio da ste zapravo mnogo zaradili, u zavisnosti od toga ko kako posmatra zaradu. Na šta se to odnosi?
Mislio sam na „zaradu“ u pogledu iskustva. Praksa koju nam obezbeđuje fakultet nije dovoljna. Studenti novinarstva moraju da pripreme nekoliko predispitnih obaveza u toku godine, a za Žurnalist rade mnogo bržim tempom. Na taj način uče da budu kreativni, da rade više nego što je neophodno, da istražuju teme koje se ne tiču samo studentskog života, već i one koje imaju širi društveni značaj.
Redakcija je brojala deset članova, sada ima dvadeset, plus imate i dopisnike u Srbiji, ali i u zemljama bivše Jugoslavije. Koliko su svi motivisani da rade isključivo volonterski?
Mislim da su članovi redakcije motivisani, što mi je vrlo interesantno. Ne kasne sa pisanjem tekstova, spremni su da predlože nove teme, da ulažu mnogo napora i truda u pisanje svojih članaka. Nisam siguran zbog čega je to tako - možda zbog atmosfere u redakciji koja je zaista opuštena. Nema nikakvih pritisaka, pišete ukoliko stignete, ukoliko ne - napišite sledećeg meseca. Dakle, niko im ne visi nad vratom, nema nervoze, i mislim da je to jedan od razloga zbog kojih smo i opstali godinu dana.
Tema tribine povodom prvog rođendana bila je „Novinarstvo za 21. vek“. Šta je po tebi novinarstvo za 21. vek?
Nažalost, ni posle ove tribine ne mogu da dam odgovor na to pitanje. Na tribini smo se više osvrtali na iskustvo iz 20. veka. Moramo da učimo na greškama iz prošlosti da bismo znali kakvo novinarstvo u 21. veku ne bi trebalo da bude. Ne mogu da kažem ništa naročito novo na tu temu. Nadam se da će novinarstvo 21. veka neće uništiti štampu. U tom pogledu sam prilično tradicionalan, iako je naš magazin elektronski. Možda je, eto, Žurnalist novinarstvo za 21. vek, ali nadam se da promene koje će nastati u budućnosti neće isključiti pozitivne karakteristike novinarsva s kraja prošlog milenijuma.
Koje su karakteristike trenutne medijske sfere u Srbiji?
Situacija u srpskim medijima je trenutno veoma loša. Novinarska profesija je u potpunosti nezaštićena, budući da svako može da se bavi novinarstvom. Završen fakultet mladim kolegama nije garancija da će dobiti posao, a njihova mesta u redakcijama zauzimaju polupismeni ljudi. Neizostavno je pomenuti i tabloidizaciju. O njoj je teško govoriti bez opštih mesta, ali mislim da u inostranstvu, čak ni u zemljama okruženja, ne postoji toliko do krajnje mere tabloidnih dnevnih listova. Uzrok tome je, pre svega, naša kultura življenja. Negativne karatkeristike novinarstva u Srbiji su i velika prisutnost govora mržnje, nepoštovanje autorskih prava i nepismenost, pri čemu najpre mislim na upliv engleskog jezika, čak i tamo gde za to nema nikakvog opravdanja.
Ima li leka tome?
Naravno. Lek su profesionalni novinari, novinari koji vode računa o načinu izražavanja, o pravilnom jeziku. Lek je i u odgovornijem stavu novinarskih udruženja, ali i sudova časti. Iako bi kao budući novinar trebalo da zastupam slobodu javne reči, smatram da bi kazne za vidljive laži, klevete i podizanje tiraža na osnovu potpunih neboluza trebalo strogo kažnjavati.
Dolazimo do pitanja da li takve medijske sadržaje konzumiramo zato što ih volimo ili zato što nemamo izbora?
Kad bi TV „Pink“ u prepodnevnim časovima emitovala dečiji program, a u popodnevnim časovima neke dokumentarne filmove, mislim da bi ljudi to gledali. Gledaoci i čitaoci su prilično pasivni, nemaju naviku da promene kanal... Na našim televizijama reklame se emituju po 10 minuta, a mnogim gledaocima i ne padne na pamet da za to vreme uzmu daljinski upravljač, da pogledaju nešto drugo, da potraže nešto zanimljivije. Na svojim satelitskim televizijama imaju stotine programa, ali ne žele da istražuju: „Pink“ je memorisan među prvim kanalima i lakše je ostati tu, gledati Farmu…
„Žurnalist“ se bavio temom 35 koraka do Evropske unije i to je bilo slabo čitano. Koliko vas takve stvari demotivišu?
Mi smo u drugom broju naveli svoje geslo koje glasi: Nećemo se baviti samo onim temama koje mlade interesuju, već onima koje bi trebalo da ih interesuju. Međutim, pokazalo se da nas je takva uređivačka politika koštala mnogo vremena i truda, a da nam se nije isplatila. Naravno, ne u pogledu novca, jer smo neprofitni magazan, ali se nije isplatilo ni u statistici pregleda. Možda je pretenciozno reći, ali mi smo se tih meseci bavili istraživačkim novinarstvom. Prelistali smo na hiljade stranica, više od 20 stručnjaka je pričalo za Žurnalist, ali su ti brojevi ostali gotovo neprimećeni. Takve teme ne mogu da se ilustruju i predstave naročito atraktivno, kao što smo to činili sa sadržajima kojima smo se bavili u ostalim brojevima magazina.
Na tribini koju ste organizovali bio je slab odziv profesora. Koliko vas oni zaista podržavaju?
Ta podrška se zasniva na savetima koje dobijamo od nekoliko profesora. Među njima moram da izdvojim Dinka Gruhonjića, koji nam je dao izuzetno dobre savete nakon prvog objavljenog broja. Trudili smo se da greške na koje nam je on ukazao ispravimo već u narednim izdanjima.
Dobitnik si nagrade festivala „On the record“ koju ti je dodelio žiri na čelu sa Danicom Vučinić i Draganom Ilićem. Koliko je važna ovakva vrsta potvrde za novinara, njegov trud i rad?
Nagradu sam dobio za radijski paket Promena pola, koji sam pripremio sa svojim kolegom Goranom Jerosimovićem. Mi smo pre nagrade na festivalu On the record dobili i nagradu Odseka za medijske studije. Međutim, nagrada na ovom festivalu bila je posebno značajna, zbog toga što su na njemu učestvovali i studenti iz regiona. Imali smo priliku da uporedimo načine na koje radimo. Kada sam saslušao radijske pakete svojih konkurenata, imao sam osećaj da se na našem fakultetu neguje kraća forma i da je cilj da u što manje vremena ispričamo što više o svojoj temi. Nasuprot tome, studenti sa drugih fakulteta, što u zemlji, što u inostranstvu, fokusiraju se na duže forme, na takozvane tople ljudske priče, i stoga sam mislio da nemamo mnogo šansi. Međutim, žiri je upravo nagradio našu konciznost i to što smo uspeli da veliki broj sagovornika i aspekata ove komplikovane teme smestimo u samo tri minuta i 20 sekundi.
Bavili ste se temom promene pola koja nije toliko popularna u Srbiji. Da li postoji još nešto osim nagrada što vam potvrđuje da je to što radite ispravno i da se isplati?
Motivišu me reakcije čitalaca Žurnalista. Motivišu me reakcije profesora na tekstove koje donosim kao predispitne obaveze. Motivišu me nove teme za istraživanje, one u vezi sa kojima vladaju predrasude. Recimo promena pola - slagao bih kada bih rekao da i sâm nisam imao predrasude u vezi sa tom temom pre nego što sam počeo da je analiziram. Ali, nakon vremena koje sam proveo istražujući je, shvatio sam da je transseksualnim osobama zaista potrebna pomoć države i da su zaista izopšteni i bez mogućnosti da se na normalan način integrišu u društvo, da se školuju, zaposle i da normalno žive. Zbog toga veliki broj njih traži azil u stranim zemljama. Postalo mi je jasno da njihova želja za promenom pola ni na koji način nije hir, već potreba, i zbog toga mi je drago što sam, možda malom broju ljudi, ali ipak barem nekome, skrenuo pažnju na taj važan problem.
Nedavno si učestvovao na Oebsovom seminaru „Suočavanje s prošlošću i pravosudne institucije“. Koliko je vanfakultetsko obrazovanje važno ne samo za novinare, već uopšteno za studente?
Učestvovao sam na više seminara, ali ovo je bio prvi seminar koji se konkretno doticao predrasuda. Smatram da je dužnost svakog novinara da ih u što većoj meri razbija. Ranije nisam bio previše zainteresovan za ratna dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije. Kada su se ona dešavala, bio sam, zahvaljujući svojim mladim godinama, zaštićen od strašnih vesti i govora mržnje. Pre ovog seminara, u svesti sam tok tih ratova rezimirao rečima nema nedužnih, svi su ubijali. Međutim, shvatio sam da ne možemo tako jednostavno uspostaviti reciprocitet, da je nemoguće zadržati se na takvoj generalizujućoj proceni, te da je potrebno spoznati istinu u celini. Dakle, saznati ko su bile žrtve, zašto je došlo do tih zločina i kako u sadašnjosti možemo da ispravimo njihove posledice. Guranjem tih činjenica pod tepih i deklarativnom okretanju budućnosti ne rešava se mnogo toga.
Kako se ti još obrazuješ?
Pored novinarstva najviše me interesuje lingvistika, tako da uglavnom čitam literaturu koja je u vezi sa jezikom i kulturom izražavanja. Međutim, trudim se da što više istražim i istorijske i ekonomske teme, za koje nisam naročito zainteresovan. Neko ko želi da se ozbiljno bavi novinarstvom ne može da se zadrži samo na onome što pročita u novinama ili onome što sazna na fakultetu.
Dobitnik si nagrade Univerziteta u Novom Sadu za izuzetno visok prosek. Urednik si, novinar, lektor i dizajner „Žurnalista“. Stižeš i na seminara i festivale. Koji je tvoj recept za uspeh?
Nema recepta za uspeh. Ljudi obično misle da iza nekog ko ima visok prosek stoji samo učenje, učenje, učenje i sati provedeni nad knjigom. Svaki student koji je makar jednom dobio desetku u životu, zna da je za nju potebno i mnogo sreće, a ne samo znanje. A sreća, pretpostavljam, dolazi i kao posledica truda i želje da se saznaje i ono što nije neophodno za dobru ocenu.
Sve brojeve magazina "Žurnalist" možeš besplatno da prelistaš na Novinarnici.
Za Mingl, iz Novog Sada izveštava Nataša Niškanović.
Fotografija je odavde.