Zimu volim jer mogu da dišem. Leto je zagušljivo. Kao da me obgrli taj grozan topli vazduh, sa premalo tog hemijskog elementa koji nam omogućuje da živimo. Tada donosim pogrešne odluke, zavaraju me lažni osmesi, samu sebe ubeđujem da sam odlično. A nisam.
Osećanje kada izađem na ulicu, a zapljusne me hladan vazduh, mraz mi se hvata na šiškama i uvrnutim krajevima kose, obrazi se zarumene i poprime boju moje kose. Udišem duboko i srećna sam. Pluća se napune energijom. Napune se mirisom. Napune se sećanjem. Nadom. Željom. I kako se krećem kroz ulicu, vešto stajem u svaku baricu. Vešto se osmehujem komšijama, glumeći da sam pomalo ljuta. Ne bi shvatili da nisam. Jao, vidi, poslednji list otpada. Trčim da ga uhvatim, uspevam i osmehujem se. Daću ti ga kada se sledeći put vidimo. Ako se vidimo. Nisam više sigurna ni da li smo se ikada gledali. A ja sada gledam u ovaj poslednji list i zamišljam tebe. Prinosim ga ka srcu i nastavljam dalje. Pljus, poslednja veća bara u mojoj ulici. Uskoro prolazim po svim drugim barama, u drugim ulicama, i stižem do destinacije. Gde se sastaju zima i leto. Sušte suprotnosti. Zima cupka. Nije joj hladno. Ali je nervozna.
Hoće li leto i zima stvoriti proleće ili jesen? Hoće li procvetati ili će se sasušiti? Ili će se sasušiti ili procvetati? Prekida me, osećam ga na kilometar. Toplota izbija, donosi zagušljivost. Što se više približava, to se više topim. I sada ga konačno vidim. Sa jednom visibabom u ruci. Kao vesnik proleća. A ja, sa poslednjim listom. Čini mi se da će globalno otopljavanje da dobije još jednog sledbenika.
Autorka priče je Milana Veljko.