Napomena: Nijedan od likova nije izmišljen.
Molba: Mole se čitaoci da ne osuđuju i ne tuguju.
Preporuka: Autorka predlaže da se pre i posle čitanja osvrnete oko sebe jednom ili nekoliko puta.
Dan 1: Raspakovaću se sutra
Ulazim u taksi na Slaviji posle nedelju dana provedenih u inostranstvu. Našminkana sam i nosim suknju i čizme na štiklu, pa kod taksiste nailazim na nešto ljubaznosti nego što moje iskustvo s taksistima pokazuje da je uobičajeno. U Srbiji pada kiša, a činjenica da sam upravo stigla sa dela kontinenta sa najvećom prosečnom količinom padavina tokom godine i gde je tog dana bilo sunčano tera me da se zapitam nije li to neka metafora. Pola dva ujutru je, a mi se vozimo i on mi priča kako ja mora da imam mnogo para i sreće u životu, ali ja mu ne odgovaram, jer ne znam šta bih mu rekla. Uvlačim se u svoj mali stan u suterenu jedne zgrade, pronalazim cimerku koja me čeka u šarenim pidžamama. Vadim sitnice koje sam kupila i dugo pričamo; i ja mislim kako mora da je taksista delimično bio u pravu, jer jeste sreća kad imaš s kim nešto da podeliš.
Dan 2: Ulazak u arenu
Osećam se kao pokisao ptić. Kiša više ne pada, ali umorna sam, izmrcvarena putovanjem; želim da ostanem kod kuće i prespavam upoznavanje – neobičnu i tenzijom nabijenu atmosferu, pokušaje da ostavim utisak i budem ta na koju je utisak ostavljen. Kad bih samo mogla da se pojavim nedelju dana kasnije i samo skliznem u situaciju u kojoj su ljudi i događaji izvesniji i prijatniji. Čitav fakultet kao da je metamorfozirao od trenutka kada sam ga letos napustila posle upisa, sa znatno splasnutom željom da se ikada više tamo pojavim posle neprijatnog prijema. Profesori se sada trude da budu fini; neki i previše. Ulazimo u igru dopadanja/nedopadanja i znam da će potrajati još nekoliko nedelja, dok pojedinci na svakoj od strana ne steknu svoje miljenike. Ono što dođe posle je čisto snalaženje.
Dan 3: Kad drugari ostanu da prespavaju
Kao da je malo sve ono što se na jednu osobu sruči prilikom promene apsolutno svih indikatora koji svedoče o tome šta je svakodnevni život, malo emocionalne ambivalencije nije na odmet ako osećate da vašem životu nedostaje stvari u vezi kojih osećate nelagodu i zabrinutost.
Rezultat: Sedim na patosu u kuhinji i cmizdrim u odgovor na SMS koji sam dobila pošto je dotični napustio stan i koji je izgleda trebalo da bude 'duhovit'. Osećam se kao da ću pre da crknem nego da razgovaram ponovo s njim i istovremeno kao da ću crći istog trenutka ako odlučim da prestanem da razgovaram. Međutim, tu je sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – pojavljuje se u obliku prugastih pidžama i kovrdžave kose, muva mi u ruku kutiju s čokoladnim keksima, pali cigaretu i u tom trenutku, shvatam da je ona jedina odrasla osoba u prostoriji. Neko je ipak tu i na situaciju bacamo novo svetlo, pretresamo je zajedno i ja odlučujem da neću više da cmizdrim po patosima zbog nekih tamo ljudi koje nije ni najmanje briga. Uočavam šansu da postanem druga odrasla osoba u prostoriji i rešavam da pokušam da je iskoristim.
Dan 4: Kao mrav
Sedim u autobusu GSP-a i vraćam se kući posle jednog dugog i ispunjujućeg dana na fakultetu. Bus je dupke pun, ja posmatram ljude koje mogu da vidim kako se klimataju zajedno s autobusom i shvatam koliko ih mnogo samo tu ima, koliko mnogo mora da ih u ovom gradu ima; i nije da je to neka nova informacija, ali kao da po prvi put osećam da to zaista jeste tako. Shvatam koliko sam malecna i nikome od tih ljudi posebno važna. Shvatam da ima puno ljudi kojima je važan neki uzak krug drugih ljudi; da svi imamo svoje male krugove i odnos prema ostatku sveta bitno drugačiji prema onome što je izvan tih krugova nego prema onome što je unutra i da ni po tome nisam posebna. Pitam se postoji li zemlja da ovom svetu u kojoj se smatra pristojnim da se ljudi u gradskom prevozu gledaju u oči.
Dan 5: Neću više nikada, obećavam
Neću spavati osam sati jer je to previše potrošenog vremena.
Neću da čekam ljude koji su rešili da ima se negde ide.
Neću da mislim na fizički nedostupne ljude više od sat vremena dnevno, niti ću komunicirati sa njima više od jednom mesečno.
- Prijatelju, reći ću ti šta sam kroz iskustvo naučio – reče jedan mačak drugom. Najbitniji deo tela je rep, jer sreća jedne mačke je u repu. Međutim, ne treba da gubiš vreme jureći ga i pokušavajući da ga uhvatiš.
- Ali, zašto? – upita drugi.
- Zato što ako ikad probaš da ga uhvatiš, shvatićeš da je to neizvodljivo. Kad se okreneš i ideš gde si naumio, tvoj rep te prati. Zapamti druže – mačja sreća je u repu!
Autorka je Jovana Georgievski
Slika je odavde.