Maštam o jednoj maloj kući. Maštam da je na planini i da će sa trema mog drvenog doma pucati pogled na prirodu koja odiše spokojem. Na tremu sedim ja u stolici koja se ljulja. Drvenoj, dabome. U krilu mačka, stara saputnica olindrale dlake, ali istih užarenih zelenih očiju uvek spremnih za akciju. Sa tranzistora dopire muzika, a kada ne hvata stanice, kada krči, isključim ga. Ponekad je tišina najprijatnija melodija za dušu.
Na planini je uvek sveže te na sebi imam jedan od džempera koje pletem tokom dugih hladnih zima uz pucketanje drveta koje nestaje u vatri kamina. Naravno, ako ostane vremena i vune od kapa i šalova za unuke i unučiće.
Maštam o dvorištu prepunom ruža, brižljivo negovanih mojim smežuranim rukama. Koža je odavno izgubila svoju elastičnost, ali usne nisu. Često su razvučene u osmeh jer mi život nije bio lep, naprotiv, još uvek je. A na to me podsećaju fotografije i police pune knjiga. Jer šta čoveku ostane na kraju osim uspomena i znanja?
Maštam o tome da mi sa mojom decom dolaze i njihova da teraju baku da im priča dogodovštine iz svog života potkrepljene i nekim mitskim detaljem čisto da dečije oči ostanu gladne novih pripovedanja. Oči željne bajki, stomaci puni najlepših bakinih poslastica.
Maštam o kući bez telefona, interneta i televizije. Samo jedna pisaća mašina na kojoj ću završavati roman svog života:
"Bila sam srećna i, nadam se, činila druge srećnim. Bilo je teških i loših momenata, ali čovek jednostavno istraje. Zbog osmeha. Zbog nežnih dodira i zagrljaja punih topline. Zbog reči izgovorenih pogledima. Zbog ljubavi. Zbog zahvalnosti za svaki novi udah vazduha. Zbog vedrih noći pod zvezdama i dana obasjanih sunčevim zracima. Zbog toga što sam voljena i zato što volim."
Autorka je Nataša Niškanović.
Fotka je odavde.