Ne razumeš kišu. Ne razumeš moje bendove. Ne razumeš umetnost. Ne razumeš emocije. Ne razumeš moj svet. Ne razumeš da razumeš. Ni ja ne razumem to tvoje nerazumevanje. Nerazumno mi je kako neko ne može da razume ništa. Hajde da imaš neka razumevanja, a za moj svet nerazumevanja. Ali bez svog sopstvenog razumevanja, šta si onda?
Već vidim da neću prespavati ovo veče. Kiša mi neće dati, ona je kao neki dosadni prijatelj u ovome trenutku. Ili neprijatelj. I sve mi se opet prevrće. I od svega toga mi se prevrće stomak. Okrećem se na drugu stranu i probavam svoju već poznatu tehniku. Maštam. Nalazim se u.. i opet ta slika! Hajde izađi mi iz glave, molim te, hoćeš? Pokazaću ti i vrata čak.
Otvaram oči. Vidim blesavi poster koji visi sa zida. To je taj moj blesavi nerazumljivi bend. A šta bi bilo kada bih ti ja rekla da si ti meni nerazumljiv i šta bi bilo kada bih zalepila tvoju sliku kao poster, na zid? Da li bi ti tada možda bilo išta imalo razumljivije?
Telefon vibrira. Poruka. Još jedno izvinjenje. Da brojim, mogla bih i da ih prodajem. Ionako ti ništa ne znače. Mislim da je onda sasvim u redu da se ja ne cimam da meni išta znače. Gasim telefon.
Okrećem se i gledam u plafon. Zamišljam na njemu zvezde. Vidiš, ona sam ja. Zovem se strpljivost. A, eno i tebe. Kako ti ono beše ime, neiskrenost?
Zatvaram oči i razbistravam sliku. Tu je mnogo više zvezda. Eno i mene. Zovem se sreća. Od kada? Od kad se tvoja zvezda ugasila i otvorila mi vrata od svemira.
Tekst nam je poslala Milana Veljko, a sliku smo našli ovde.