Mobilni, žvaka i maniri s buvljaka

Budi me zvuk televizora... Ne mogu da poverujem da skotovi sa kojima živim moraju toliko da pojačavaju TV da bi slušali vesti o Kosovu... Kakvo Kosovo? Šta je to? Jedva ustajem i uzimam svoj novi mobilni. Ima kameru od 8 megapiksela i memoriju 16 GB. To mi vraća dobro raspoloženje. Na displeju vidim – tri primljene poruke... Čitam... Kažu mi da sam sinoć bila najlepša na žurci i da se Mića Sila ponovo “loži” na mene... Konačno su mi se isplatili silni sati provedeni u teretani i kod manikira.

Čini mi se da će ovo biti još jedan uspešan dan. Odlazim u dnevnu sobu i prebacujem kanal na novom LCD televizoru. Roditelji negoduju, hoće da gledaju emisiju o Milevi Marić. Ko je ona uopšte? Uostalom, počinje Farma 5, moram da saznam da li će Stanija i Filip biti voditeljski par ove sezone... Moji roditelji misle da je TV samo njihov... pa ko im je kriv što i meni nisu kupili jedan. Mislim, imala sam ranije TV u svojoj sobi, ali sam mu slučajno polomila ekran kad sam pravila “žurku na gajbi”, dok su moji roditelji bili na moru.

Gledam Malu nevestu i polako pijem novo energetsko piće. Nervozna sam jer mi je pukao nokat. Pada mi na pamet nešto što mi je pričala neka devojka iz škole. Ne družim se sa njom: ona je čudna – nema mobilni i nosi prošlogodišnji model patika. Pričala mi je da je Mala nevesta nastala po nekoj knjizi. Sada se pitam – kako nešto tako zabavno može nastati od nečega tako dosadnog kako što je knjiga. Jednom sam probala da čitam lektiru. Neki ljudi kažu da u knjigama pronalaze nove svetove i mogu da zamisle sve te silne scene... Bože, bože, oni sigurno nisu još probali sintetičke droge – novi svetovi se pojavljuju bez čitanja...

Šminkam se i feniram kosu. Moji misle da idem u školu. Da, htela sam... ali ne mogu ni danas. Moram da idem na piće sa jednim slatkim frajerom. Zovem taksi i odlazim... Odlazak na piće nije bio pametan izbor – dečko je ono, mislim, totalno, OUT. Pohvalila sam mu se kako imam novi mobilni i rekla ko mi je tata. To je kod njega izazvalo napad besa. Rekao mi je da sam površna, neizgrađena i nesrećna ličnost i da uživam u svom neznanju. Kasnije je upotrebljavao neke izraze koje sam teško uspevala da razumem. Pokušavala sam da ga zavedem i odobrovoljim razvlačeći žvaku prstima, ali nisam uspela. U jednom trenutku je spomenuo nekog Bodlera i dokone mornare. To mi je zvučalo poznato, pa sam rekla: ”Mislim da smo to radili u školi”. Mislila sam da će mu biti drago. Ali, ne... ustao je i otišao. Kakav nesrećnik. Sledeći put ću tražiti dečka preko interneta...

Izlazim iz kafića i prolazim gradom. Neki jadni ljudi ubijaju se od dosade deleći letke na kojima piše: Kosovo je Srbija! Zašto bi mene to zanimalo? Ja sam svetski čovek – išla sam na more u Grčku i Tursku. Zove me drugarica na mobilni: “Moramo da idemo na književno veče, rekao je profesor”, kaže mi ona. “Da li si ti normalna!? Idem na žurku večeras, pukao mi je nokat, ispalio me neki moron, sad će pasti kiša i uviće mi se kosa, a ti mi tražiš da idem na književno veče!”, rekoh joj ljutito. Kakvi književnici, od toga ionako nema ‘leba.

Zastajem na trafici da kupim novi Svet Stil. Razmišljam o nekom pesniku koji je umro od gladi... Vasko da Gama? Ajnštajn? Đura Jakšić? Da me ubiješ ne znam mu ime, a ni da li je baš bio pesnik... Prekidam razmišljanje, opet mi zvoni mobilni... Majka... Kakav smor. Da li su svi poludeli?

Počinje mi Farma još malo, moram požuriti! Uf, od silnih obaveza ništa ne stižem...

Autorka je Tamara Cvetković
Fotka je odavde.