Poznati nemački filozof, Ralf Emerson, jednom prilikom je rekao: “Istorija, u stvari, nije istorija, već biografija velikih ljudi.“ Da li je jedna Emersonova misao, izrečena pre gotovo dva veka, u stanju da opovrgne sve ono što nas godinama uče u školi - da je istorija “jedna velika tragedija u kojoj su najveći tragični junaci svest i savest, pravda i zakonitost, plemenitost i ljubav”, da nas ona upoznaje sa tuđim greškama i uči kako da ne pravimo sopstvene? Pa, jedno je sigurno, koliko god nas uči, toliko nas i ograničava, sputava i ne dozvoljava da upoznamo onu njenu lošu stranu, osobinu da, kao i čovečanstvo, ljude koji su nekada učinli nešto veliko i sjajno jednostavno zaboravi. Zato je ova priča posvećena svim onim hrabrim, mudrim, pravednim i plemenitim ljudima za koje vi možda nikada niste čuli. U najvećoj meri, posvećena je Milunki Savić.
Kada je 1912. počeo Prvi balkanski rat, jedna, naizgled sasvim obična dvadesetčetvorogodišnjakinja, odlučila je da neće strepeti i moliti se kao sve ostale žene. Da li su žitelji sela Koprivnice ikako mogli naslutiti da u njihovom selu živi rođeni heroj, koji je, zapravo, ŽENSKO? Nije smela da gubi vreme. Odsekla je duge kike, stavila šajkaču, stegla grudi prtenim uvijačem, obukla muške čakšire i seljački koporan, pa krenula u Beograd. Tamo su primali dobrovoljce. Naredniku je rekla da se zove Milutin. Zatražila je pušku, krenula na front. Mežutim, rat je bio završen. Ali u to nestabilno vreme svi su znali da je novi rat na pomolu. Tako je i bilo. Već naredne, 1913. u Drugom balkanskom ratu, i dalje se boreći kao vojnik Milutin, istakla se u boju na Bregalnici. Dobila je medalju za hrabrost i kaplarski čin. Nažalost, u jurišu je ranjena. Izvukli su je sa bojišta i odneli na poljsko previjalište. Njena tajna bila je otkrivena.
Godina 1914. donela je već izmučenoj Srbiji novu brigu rasplamsalu sukobima sa starim neprijateljima - Prvi svetski rat. Milunka je, kao rezervni kaplar, čekala svoj ratni raspored. Međutim, nije ga dobila. Zaputila se pravo u štab generala Stepe Stepanovića koji je, ne prihvatiši njenu odluku da se bori, poslao kući. Međutim, ona nikada ne bi tako lako odustala. Otišla je u štab načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika. Vojvoda Putnik predlagao joj je da prihvati posao bolničarke, ubeđujući je i da će tako dovoljno pomoći srpskom narodu. Odlučno je odbila. Na ratnom savetovanju odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić. Istakla se kao jedan od najhrabrijih ratnika u svom puku. Nekoliko puta sama je zarobila velike grupe Nemaca. Dobila je dve Karađorđeve zvezde s mačevima, dva ordena francuske Legije časti i francuski ratni krst sa zlatnim palmom, postala narednik. Preživela je devet ratnih rana. Vrhovna komanda svih savezničkih armija 1918. godine izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić sa naređenjem da se pročita pred strojem u stavu ”mirno” svih jedinica Antante. Ovakva počast nije ukazana ni jednom oficiru i generalu u Prvom svetskom ratu.
Kada se rat završio, Milunka se udala za siromašnog poštanskog službenika i dobila četvoro dece. Ubrzo je postala udovica, pa je morala sama da se stara o deci. Ponudu da se preseli u Francusku i primi njihovu penziju odbila je, govoreći da želi da ostane u svojoj Srbiji. A, njena Srbija ju je izdala. Nekadašnja ratna heroina, sada je radila za skromnu platu kao čistačica u Hipotekarnoj banci. Za vreme Drugog svetskog rata, odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire, jer nije želela da izda svoju zemlju i zabavlja se sa neprijateljima koji su je uništili. Policajci su je prebili pred decom, a ubrzo se našla u čuvenom Banjičkom logoru gde je bila zatočena deset meseci. Kada je izašla, bila je primorana da prihvati posao čistačice jedne kafane u Beogradu. Nikada se nije žalila. Nikada nije molila za pomoć. U "Politici" je, 1972. objavljen članak o teškim materijalnim uslovima u kojima Milunka živi. Nakon toga, gradska skupština Beograda dodelila joj je jednosoban stan. Umrla je samo godinu dana kasnije. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana.
Sudbina Milunki nije podarila srećan život. Najmanje što mi možemo da uradimo za nju jeste da je se sa ponosom sećamo. Jer čovek živi sve dok živi i sećanje na njega.
Autorka: Katarina Pavlović
Slika je odavde.