Mažemo kožu, da bi nam postala jača. A čime da mažem dušu, da mi ojača?
Ponovo ista scena: izrečene tužne nenamerne reči, ona se cepa. Tražim flaster, ali ne da se njime ulepiti. Uzimam iglu i konac, ali samo se još više povredim. Pustim da krvarim. Polako. Znam da neće potrajati dugo, ili se barem nadam. Tada pustim nju i zagledam se u predivni pejzaž, u staru sliku koja visi već decenijama na zidu, u mome četvoro-ugaonom spasu. Nikada nisam bila bez mašte. Ona me je uvek krasila i branila. Ona je bila moj flaster, onaj nepropustljivi. Maštala sam o poljima. Kako trčim njima. Kako sam bezbrižna. Sada to radim isto. I znam da mogu, sve to. Nekada čak i kada idem do Novog Sada posmatram te prizore. Par puta se i zapitam da li bi se ti ljudi naljutili ako bih uradila nešto takvo. Ali onda, vidim da mi to ni ne bi bilo toliko bitno. Jer, šta mi mogu toliko loše uraditi, reći, ako sam ja upravo živela svoj san? Uzdah. Taj se flaster krenuo cepati. Svakom lošom odlukom. Lošim prijateljstvom. Lošim vezama. Lošim ljudima. Lošim momentima. Život mi nije loš. Nikada nije ni bio, niti će biti. Postavljam mu pitanja u poslednje vreme, mnoga. Nisu mi jasne mnoge stvari, ipak sam ja samo dete. Mnogi moji vršnjaci mi se smeju, kada im kažem da mi treba anđeo čuvar. Ja mislim da to shvataju bukvalno - zar smo rođeni da postanemo "bukvalisti"? Baš zato što se niko ne može udubiti u moje razmišljanje, prestala sam da verujem. Nezgodno je biti sam. Lažem, nisam prestala da verujem. Prestala sam da se iznenađujem. Prestala sam da se frustriram. Ne znam je l' to loše, ali znam da je sve u redu dok verujem i dok se nadam. Baš zato što nema nikoga, moj flaster puca. Ona je ranjiva. Sve me pogađa, kao da mi je svaki dan težak. Svaki posao najteži. Pa se u tim momentima zatvorim u svoj mali svet. Tražim odgovore, izgubim se i prepustim, apsolutno. Tada mi bude lepo. Osetim se sigurnom. Ništa me ne može povrediti. Kada me pitaju, zašto to radim, čemu to, zašto gubim vreme, samo se nasmejem i kažem im da je to moj lek. Moj flaster. Moj spas. Oni iskolače one njihove primitivne oči i prevrnu njima, uz podsmeh, a ja se samo okrenem, nasmejem i ne razmišljam o tome, uopšte. Tada znam da je to to. Da sam na sigurnom. Ona je jača. Ona je sigurna.
Autorka je Milana Veljko.
Fotografija je odavde.