Različitosti. Toliko se trudimo da budemo različiti od drugih, da budemo upečatljivi, da se izdvojimo iz mase. A onda, čim se pojavi neko drugačiji, postajemo okruženi svojim predrasudama i počinjemo da sudimo drugačijma na osnovu nekih potpuno nebitnih stvari jer nam je neko rekao tako, jer nam se čini da je tako, jer jednostavno ne znamo ništa o toj osobi pa nam je najlakše da joj sudimo.
Danas sam odgledala video koji je na mene ostavio veoma jak utisak. Radi se o snimku koji prikazuje eksperiment koji je pre mnogo godina sprovela učiteljica u Sjedinjenim Američkim Državama, na svojim đacima uzrasta trećeg razreda osnovne škole. Da bi im pokazala koliko je diskriminacija strašna, podelila ih je u dve grupe prema boji očiju. Prvog dana prednost je dala jednoj grupi, a drugog dana drugoj. Nastao je pravi haos jer su deca ozbiljno počela da razmišljaju o sebi kao o mnogo boljim ili lošim ljudima. Kada su se uloge obrnule postalo im je jasno da je biti diskriminator loša osobina. Učiteljica je postigla svoj cilj. Zauvek im je usadila u glave koliko je rasizam nesnovan, i koliko nikome ne donosi dobro.
Cela priča je na mene ostavila toliko jak utisak, verovatno zato što se mi decenijama kasnije i dalje suočavamo sa istim problemima. I dalje je svet prepun diskriminacije na svakom koraku. Zašto ovakav način objašnjavanja deci koliko je rasizam nelogičan i nepotreban nije ušao u praksu? I ne radi se samo o rasizmu, tu je i diskriminacija osoba sa invaliditetom, ljudi drugačijeg seksualnog opredeljanja, manje imućnih ljudi. Na toliko slikovit način deci je pokazano koliko boli kada vas neko diskriminiše bez ikakvog opravdanog razloga. Osetiš se nemoćnim, manje vrednim, čak i lošim samo zato što si drugačiji. Tužno je što se i dalje mučimo sa tim problemom. Trenutak na kraju snimka kada se sva deca zagrle i zajedno pričaju koliko je rasizam loš,.. e u tom trenutku sam se rasplakala i zamislila zašto se, za ime sveta, svi ne zagrlimo ovako i shvatimo koliko je glupo diskriminisati. Hajde da svako od nas doprinese smanjenju diskriminacije. Hajde da pogledamo ovaj video sa svojim prijateljima i shvatimo koliko je bitno shvatiti da smo svi jednaki. Hajde da ne dozvolimo da i za sto godina ovaj problem opterećuje naše potomke. Molim vas, bez izgovora da ne možete da promenite svet. Hajde da svako od nas da uradi ono što može. Možete da prestanete da stiskate telefon jače u ruci svaki put kada vidite Roma na ulici. Možete da prestanete da mislite o sebi kao o ljudima boljim od drugih jer imate drugačiju kožu, kosu, oči. Stavite se samo na sekund u cipele onog koga osuđujete iz bilo kog razloga i zamislite kako bi vaš svet tada izgledao.
Ne tvrdim da je lako. Svi smo mi puni predrasuda, ali najbitnije je da nastavimo da se borimo sa njima svaki dan i ne dozvolimo im da nam konstruišu svet koji bismo mogli (naravno da možemo) da gledamo drugim očima. Sada brzo: iskokaj kokice, pozovi društvo i pogledajte četrnaestominutni video zapis koji me je inspirisao da napišem ovaj tekst. Zato što je važno!
Ovde ćeš pronaći kompletnu analizu eksperimenta.