Znanje je moć!

Nekada davno (za vreme Tita), kada su državne strukture bile jake i organizovane, a privatne zapostavljene ili poprilično nerazvijene, jer je vladao sistem "radničkih pogona" i "narodne demokratije", u vremenu promocije zajedništva i socijalne jednakosti napredak pojednica bio je moguć u hijerarhijskom sistemu, što znači da je iskustvo (na jednoj radnoj poziciji, više godina) bilo na prvom mestu, dok stepen formalnog obrazovanja nije imalo presudnu ulogu. Mladi su gradili, za neke druge generacije. Mladi su učili onoliko koliko su trebali da znaju. Obrazovanje je bilo orijentisano ka usavršavanju za određen posao i razvijanje potrebnih veština (praksa) u oblasti u kojoj će ta osoba raditi. Kako su državne firme prednjačile po jačini, veličini i zastupljenosti, pa i povezanosti u sistemu, mogli su da diktiraju određene profie obrazovanja koji su im potrebni. Tako je tada obrazovanje bilo usklađeno sa tržištem rada, a svaki posao obezbedio bi pristojan život svakom građaninu.
Takav sklad više ne postoji, u Srbiji iz više razloga, a u svetu zbog tranzicije ere industrije u eru informacija i komunikacije. Dobar deo sveta je spreman, a ekonomska kriza obeležila je ovaj preskok, koji smo svi osetili. Razvijanje multimedijalnih alata i savemene tehnologije postaje potreba svih zemalja. U Srbiji naravno kasni, ali se istakla kao veoma bitna, velikom potražnjom za razvojem nekih veština i znanja, koje će u budućnosti biti neophodne za uspeh u bilo kom poslu, kao što je znanje engleskog jezika, razvoj komunikacijskih veština i informatička pismenost. Sistemi neformalnog obrazovanja iz tog razloga jačaju, jer postaji sve veća potreba za usavršavanjem raznih veština i znanja, kako bi se uskladili sa potrebama poslodavaca.
Privatni sektor nikad nije bio jači, tako da sada privatni sektor diktira profil koji mu je potreban. Pored diplome fakulteta, koja podrazumeva određena znanja iz određenih oblasti, neophodno je dodatno usavršavati razne veštine. Za razvoj veština potrebno je vreme, tako da se savetuje da svoje veštine unapređujete u toku školovanja, u svom slobodnom vremenu. Kroz sam proces usavršavanja veština stičemo određena iskustva i tako postajemo konkurentniji na tržištu rada. Ukoliko poštujemo nove potrebe poslodavaca, ovi procesi zahtevaju dobru organizovanost, upornost i istrajnost. Zbog brzih promena na tržištu rada, velike različitosti u potrebama poslodavaca, zbog njihove veličine i ne uvezanosti, danas je teško sa sigurnošću reći, koji su to profili obrazovanja koji zasigurno i u potpunosti obezbeđuju posao posle obrazovnog procesa. Čak ni visoko obrazovanje ne zadovoljava potrebe državnog  i privatnog sektora. Izlaz iz ovog problema, nalazimo u raznim kursevima, obukama i volonterskim pozicijama, na kojima možemo da se dokazujemo, razvijamo i povezujemo. Iz tog razloga jača uloga civilnih organizacija. Za reforme u sistemu obrazovanja potrebno je previše vremena, a niko nije siguran u kom smeru one treba da se razvijaju. Ono što za sada znamo, jeste da nam trebaju visoko obrazovani ljudi, sa puno znanja i veština. Moramo da budemo više od 3 u 1, kako bi zadovoljili potrebe poslodavca.