- Milena: O čemu je reč u romanu "Rubrikova stolica"?
Marčelo: Govori se o besu, nasilju, i, što bi rek'o David Albahari na korici, roman prepun nasilja koji izražava prezir prema nasilju. Govori o problemu čoveka kao takvog, ali ne u pohvalnom tonu, nego u tonu koji zapravo stavlja pod lupu šta se ljudima desi kad ih dotakne nasilje, u šta se pretvaraju i kako to razrešavaju. Ali, pod okriljem toga, zapravo nam priča gomilu malih, toplih ljudskih priča, svakodnevnih, jer je snaga romana, zapravo, u njima.
- Milena: Koliko se poistovećuješ sa glavnim junakom?
Marčelo: Pa vrlo. Ljudi su primetili da tog poistovećivanja ima, ali on nije sasvim ja, niti sam ja sasvim on, što će postajati sve jasnije u narednim delovima. Ali da, definitivno jedan veliki deo njega jeste izvučen iz mene. Razlikuje se po nekim stvarima koje bih ja voleo da jesam, a nisam. Leo je, pretpostavljam, malo viši od mene, ima dužu kosu, svira gitaru, lepo peva, dakle, sve te stvari meni nedostižne. Tako da, kamo sreće da je taj deo građen po meni, ali nije.
- Milena: Na kakve je kritike naišao roman nakon objavljivanja?
Marčelo: Mahom na dobre. Ali izašla je jedna recenzija koja nije povoljna po roman, i dve koje su vrlo povoljne. U suštini, ova koja nije povoljna po roman se bavi nečim, što smo i malopre spomenuli, a to je prosta okolnost - ako si čitalac klasičar ili proučavalac klasičar, nikakve međužanrovske i međuformatske igre ti se ne dopadaju. Dakle, knjiga treba da bude knjiga, stripovi treba da budu stripovi, nema nikakvih prelaznih oblika između ta dva. To mi je mišljenje malo čudno, budući da mi sad imamo čitavu generaciju književne scene koja stasava, a koja je odrasla uporedo i na knjigama i na stripovima. Recimo, moj prijatelj, Dejan Deksa Stojiljković, je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu sa romanom "Konstantinovo raskršće", a on će sam uvek reći koliko su strip scenaristi uticali na njega podjednako koliko i neki veliki pisci. Tako da je to deo našeg odrastanja, mi nemamo satarom napravljenu razliku između tih svetova, nama to prirodno ide u isti koš, i tamo gde je to prepoznato, tamo gde ljudima nije smetalo da se probiju kroz to, reakcije su, u suštini, jako dobre i vrlo sam zadovoljan.
- Milena: Snimio si pesmu "Čep", koja govori o jednom obliku trgovine ljudima, radnoj eksploataciji. Koliko si upoznat sa tim fenomenom i odakle ideja za tu pesmu?
Marčelo: Ideja za tu pesmu i upućenost u taj problem je, zapravo, jedan isti odgovor. Mi smo bili pozvani, Rade, moj kolega iz benda, i ja, od strane jedne organizacije, Astra, koja se bavi tim problemima. Pozvali su nas da se priključimo njihovoj kampanji, jednom konkretnom slučaju koji oni prate još od 2009. godine. Ono što se u pesmi kaže je, zapravo, nađeno u obimnoj dokumentaciji. Ja sam zamolio da to dobijem, upravo zato da bih mogao da ispričam priču koja zvuči što realnije. To je strašno. Pesma "Čep" je samo vrh brega, koliko tu stvari zapravo ima. Ja sam gledao da izvučem neke koje zvuče upečatljivo, ali daleko od toga da su jedini. To što se tim ljudima desilo, prava reč, iako smo u 2013. godini, jerobovlasništvo. To je strašno prvo zato što uopšte postoji, a strašnije je zato što su ljudi potpuno, nažalost, neobavešteni da se to dešava. Ja ne mislim da ću ovom pesmom nekome "spasti glavu", ali mi smo čitali obimnu dokumentaciju, a neko može čuti sažetak u pesmi, jer ta pesma sadrži suštinu. Dakle, to se dešava, pazi kad ti ponude nešto, jer postoje organizacije koje mogu da provere papire, kad želiš da odeš na rad u inostranstvo, a da ti to ne zvuči baš sigurno, a to je najvažnije da se ljudima ne bi ponovila ista priča. Zanimljiva stvar je, kad je u pitanju eksploatacija ljudi uopšte, ljudi najčešće ne razmišljaju o muškarcima, kad se priča o tom problemu, nekako nam je prototipski da to budu žene i deca. Nećemo da razmišljamo šta je užasnije. Najmanje nam pada na pamet da muškarci mogu da budu eksploatisani, a oni mnogo teže pričajuna tu temu, tako da je jako teško dobiti izjavu od tih ljudi, jer je sramota da sami sa sobom shvate šta im se desilo, ali takođe postoji i strah za bezbednost, i ličnu i porodičnu.
- Milena: Da li je u planu novi album?
Marčelo: Da. Počinjemo polako da ga radimo, imamo nekoliko pesama, što u tekstu, što u notama. Planiramo da izađe krajem ove godine ili početkom sledeće.
- Milena: U saradnji sa Filterima i dalje?
Marčelo: Da. Malo smo razgovarali o tome da li ćemo da se potpišemo sa 'Marčelo i Filteri' ili samo 'Marčelo', budući da imamo problem sa time da u toj reči 'Filteri' nisu svi podjednako zastupljeni, neko je uključen više, neko manje, ali kod nas vlada potpuna demokratija, i taj neko nije manje zastupljen zato što mu neko ne da, nego nije svačija uloga jednaka. Razmišljali smo da vratimo stari potpis, jer niko od mojih drugara nikad neće biti potpisan kao gost, to prosto nema smisla. Publika zna da mi radimo zajedno, i potpuno mi je nezamislivo da neko od njih bude tretiran kao gost. Tu se radi samo o jednoj formalnosti, šta će pisati, a naravno da ćemo ga raditi zajedno.
- Milena: Da li je u planu koncert u Paraćinu?
Marčelo: Pa u planu nije, ali to je zato što mi nemamo nikakav plan ni za kakav koncert nigde. Jednostavno, to je nemoguće planirati, mi idemo onda kad se steknu optimalni uslovi, kad nas neko pozove. U Paraćinu nas je bilo i često poslednjih godina, tako da mislim da bi bila dobra prilika sačekati novi album, jer uvek je lepo ljudima pružiti neku novu energiju, neku novu pesmu, da to ne bi bila puka repriza onoga što su već videli. Tako da, kad se budemo napenalili da to uradimo, onda će biti prilike za koncert.
Autorka teksta je Milena Ostojić
Fotografiju smo našli na sajtu novosti.rs