Naša drugačija matura

Dok sam danas izlazila iz jedne pekare na Zelenjaku, pozvao me direktor škole i pitao:
- Da li bi mogla da dođeš? Tu su novinari jedne bugarske televizije, želeli bi da razgovaraju sa nekim od vas.
- Žao mi je, u Beogradu sam. Idem do fakulteta da pitam nešto u vezi upisa, pa na bus kući.

Tako su izgledali predhodni dani. Mnogo telefonskih poziva, usaglašavanja, planova i dogovora; puno poruka za otkucati, puno toga za uraditi, puno reči “hvala” za izgovoriti. Juče je naš drug Uroš napisao na zidu Fejbuk grupe organizacionog tima:

"Ja tek sad polako postajem svestan šta smo uradili. Ceo region trešti."

Izgleda da je u pravu. Pišu nam ljudi, poznati i nepoznati, da nam kažu kako su ponosni na to što smo uradili. Nikada više neko neće moći ni da pokuša da mi objasni kako biti s juga nije kul i kako su Piroćanci škrtice; jer će znati da imam bolji argument od bilo kog koji bi oni mogli da mi prezentuju – ja sam maturantkinja Gimnazije u Pirotu.  Ja sam trećinu svoje četvrte godine provela idući u školu i spremajući prijemni, a dve trećine radeći na akciji sa drugarima i ispijajući kafu na dugim sastancima tokom kojih smo za laptopom smišljali kako da bude bolja, da bi ostatak vremena radili najbolje što smo umeli. Naša generacija je prošetala gradom u majicama pred odlazak u restoran na proslavu, zajedno sa profesorima. Čak i da je bilo samo nas petnaestoro u majicama u toj koloni, ja bih znala da je bilo vredno truda; ali bilo nas je deset puta više. 

Sakupili smo 310.000 dinara u Fond, a priključili su se učenici, profesori, Piroćanci i ljudi iz drugih gradova u Srbiji.  Novac smo prošlog četvrtka, na svečanosti zatvaranja akcije, podelili trojici dečaka za koje se svi nadamo da će uspešno ozdraviti – a Matija, Čeda, Peđa i njihovi roditelji bili su sa nama i hvala im na tome. 

“Ko radi taj i greši”. Desilo nam se to da smo u svoj zbrci koja je nastala nekako zaboravili da ištampamo zahvalnicu za čoveka koji nas je od samog početka svesrdno podržavao zajedno sa redakcijom svog radija. Iskoristiću ovu priliku da ispred organizacionog tima uputim veliko izvinjenje  gospodinu Nenadu Paunoviću i redakciji Radija “Plus”, koji su bili uz nas od nastanka ideje o drugačijoj maturi i koji su nam novembra prošle godine , na godišnjoj dodeli nagrada “Plus” Radija dodelili plaketu za humanst, pre nego što su uopšte videli rezultate našeg rada, jer su toliko verovali u nas.    


Utiske još uvek sumiramo, a ja još uvek ni nemam osećaj da je gotovo. Zapravo, nadam se da je ovo tek  početak nečega što bi moglo da pomogne nekim ljudima da bolje žive, a drugima da se bolje osećaju.
Hvala, drugari, Uroše, Selena, Simona, Lazo, Diko, Rakiću, Jelena, Stevka, Maša, Mila, Teja, Miljana na kvadrat, Vanja, Strahinja i Taso što ste bili deo organizacinog tima.

Hvala svima vama koji pričate o nama.
Ako ste ovih dana na internetu pročitali neki tekst o našoj maturi i zbog toga se nasmešili bar na trenutak, znači da smo uspeli.


Autorka je Jovana Georgievski, maturantkinja Gimnazije Pirot, ali i naša višegodišnja kolumnistkinja.
Fotografija: Andrej Jovanović