Pričati o ljudskim pravima u Srbiji 2013. godine je uzbudljiv zadatak. Dok cela nacija nestrpljivo čeka „datum“, taj famozni korak u razvoju državne politike, retko se pomisli na to šta posle dobijanja datuma za početak pregovora za ulazak u Evropsku uniju. Ključne reči evropskog zajedništva su: Mir; Stabilnost; Blagostanje - gde je tu Srbija?
Jedan od ciljeva EU je „da jača zaštitu prava i interesa državljana svojih država članica uspostavljanjem prava građanstva Unije“ i „da održi i ojača Uniju kao prostor slobode, bezbednosti i pravde...“ (iz Člana 2 Ugovora o Evropskoj uniji) što za Srbiju znači ispunjenje principa iz Kopenhagena: „Postojanje stabilnih institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštitu manjina“ ukoliko želi da postane ravnopravna članica Evropske unije jednog dana. Ukoliko ovaj princip bude zadovoljen, Srbija će otpočeti pregovore, a kada ispuni sve obaveze članstva može biti primljena u EU. Javnosti mora biti jasno da dugo čekamo na datum, ne zato „što nas svi mrze“ već zato što imamo, kao država, problem sa uspostavljanjem/održanjem demokratije, ugrožena je vladavina prava, koncept ljudskih prava je povređen, a na temu života manjina se retko priča u smislu unapređenja njihovog života.
Ljudskih prava da nabrojimo ima mali broj, ali vrednost njihovog uspostavljanja je neograničena. Obezbeđenje ljudskih prava je obavezujuće za jednu državu koja se smatra civilizovanom zajednicom koja teži razvoju sistema i unapređenju života njenih građana. Koliko je država Srbija napredovala u stvaranju uslova za ostvarivanje ljudskih prava govore podaci da je npr. u periodu 2007-2009 prosečna stopa ubistava u Srbiji bila 2,21 (žrtva ubistva na 100000 stanovnika/ca) i prosečna stopa samoubistva 19 (4 samoubistva dnevno, u proseku). Srbi vole da su prvi u nečemu, pa eto Srbija je prva u Evropi po broju abortusa (40.000-80.000 abortusa godišnje). Svaki dan se u Srbiji desi jedno silovanje. Brojke dalje govore da je 1 od 3 devojčice zlostavljana, 1 od 7 dečaka. Šta ovo govori o pravu čoveka kao ljudskog bića!? Ukoliko u Srbiji govorimo o pravu na slobodu (koje štiti slobode u oblastima kao što su religija, sloboda udruživanja, okupljanja i kretanja) zapitaćemo se koja je definicija slobode u državi koja je više od 4 decenije bila komunističko-socijalnistička tvorevina (sa namerno negativnim kontekstom ovde) i poslednjih 20 godina u tranziciji, krizi, promovisanju sistema pogrešnih vrednosti i sistema autarhije i iskrivljenih autoriteta koje zakonodavstvo namerno ili slučajno podržava.
Dalje, sloboda izražavanja se opisuje strahom od izražavanja sopstvenog mišljenja, koji raste sa stepenom moći i uticaja u društvu i na društvo. Sa druge strane ne osuđuje se govor mržnje, zbog čega se postavlja pitanje gde prestaje sloboda govora i počinje govor mržnje? Ili je možda govor mržnje sastavni deo slobode govora? Ukoliko je tako, odlično, obezbeđeni su uslovi u Srbiji za ostvarivanje slobode govora.
Ljudska prava su u stalnom sukobu. Ispunjenje uslova za jedno, može povrediti drugo pravo. Sloboda govora može ugroziti nediskriminaciju, a sloboda okupljanja pravo na život. Kako jedna država postavlja granice u obezbeđivanju prava građanima, kako vaga i ocenjuje šta je od krucijalnog značaja, utiče na stepen ostvarenja ljudskih prava i zadovoljstvo njenih građana. Ovo je težak zadatak za državu. Iskustvo je od presudnog značaja, a kada je nedovoljno sopstvenog iskustva treba se ugledati na zemlje koje to uspešno rade. Za Srbiju to znači, pogled napred ka pridruživanju, učenje, tranzicija, podnošenje žrtava i rad, rad, rad.
Za Mingl piše: Jovana Mihajlović Mijović
Fotografija je odavde.