Vidimo se sutra

Ležala sam sat vremena, potpuno nepomična. Bilo mi je malo hladno, ali nisam marila. Razmišljala sam. S obzirom na situaciju i turobnu atmosferu u mračnom sobičku, to nisu mogle biti vesele misli. Došlo je vreme da ustanem i da se spremam za školu. Kada sam se umila i presvukla, krenula sam da pakujem knjige. Uvredama na račun sopstvene inteligencije bila je praćena spoznaja da sam prethodne večeri sve knjige strpala u neku od bezbrojnih kutija. Naravno, nisam imala vremena da ih tražim, pa sam otišla bez njih.

U školi sam sve vreme bila napeta. Činilo mi se da me samo profesori ignorišu, dok su mi svi ostali neprestano prilazili i razdragano pričali kojekakve gluposti. Koncentracija mi je bila užasna, tako da sam imala osećaj da se ništa od toga ne dešava zaista. Bila sam potpuno tupa. Nisam bila u stanju da povežem početak i kraj rečenice koju sam upravo čula, a još mi je veći izazov predstavljalo pamćenje iste. Izgleda da to niko nije primetio, ili ih nije bilo briga, jer su samo nastavili da mi prenose tračeve, da mi sa neverovatnim žarom pričaju o rasprodajama, planovima za prolećni raspust, da jadikuju i prepričavaju svakakve anegdote i rasprave... Naravno da me ništa od toga nije zanimalo. 

Bio mi je to poslednji dan u toj školi, ali svojski sam se trudila da ga ne posmatram u tom svetlu. Dala sam sve od sebe da ne budem svesna da nikada više neću videti tu decu, učionicu, hodnike, profesore i ostalo školsko osoblje. Uvek sam mrzela rastanke.

Kada je zazvonilo za kraj poslednjeg časa, ostala sam još neki minut zamišljeno sedeći. Pošto sam shvatila da su skoro svi već izašli iz učionice, ustala sam i obukla jaknu. Tada mi je prišao neko od koga sam to najmanje očekivala. Bio je to Jakov, dečko iz odeljenja koji mi se sviđao skoro dve godine. On na mene, naravno, nikada nije obraćao pažnju i ja mogu na prste da izbrojim rečenice koje smo razmenili za te dve godine. Nikada se nisam usudila da mu priđem, a ne znam ni sama tačno zašto. Kad god bih poželela da započnem razgovor s njim, paralizovala bih se. U tim prilikama sam se brže-bolje povlačila, za svaki slučaj, jer u takvom stanju blokade stvarno umem svašta da odvalim i da se obrukam za celi život.

U svakom slučaju, Jakovova blizina i osmeh koji mi je uputio zbunio me je, ali me uopšte nije onako isprepadao. Onda sam se začudila i sebi, ali sam se pribrala i upustila se u razgovor s njim. Vrlo brzo sam se opustila. Njegovo društvo mi je jako prijalo. Bilo je iznenađujuće lako pričati s njim. Bio je zabavan i fin, stalno je prosipao neke fazone i ja sam u smehu sasvim zaboravila na selidbu i svoju malopređašnju tupost. Pričali smo o uobičajenim stvarima, filmovima i muzici i tome slično.

Vreme je jako brzo prolazilo. Prenerazila sam se kada sam pogledala na sat i shvatila da preko sat vremena stojimo na ćošku gde je trebalo da se rastanemo kako bismo otišli svojim kućama. Iznenada mi je ponovo nagrnula u svest selidba i sve što još imam da obavim i koliko malo vremena imam. Odjednom sam se strašno unervozila, dlanovi su mi se oznojili, vrtelo mi se u glavi i poželela sam da se nisam ni zadržavala s njim.

- Šta ti je odjednom? - pitao je Jakov iznenađen naglom promenom u mom raspoloženju.

- Ništa, samo nisam znala da je već toliko sati.

- Žuriš negde? - pitao je, i kunem se da mu se u glasu mogao osetiti prizvuk žalosti.

- Pa da, tako nekako.

- Ništa onda, vidimo se sutra.

- Slušaj, Jakove, ja...

- Šta? - pogledao me je radoznalo i stavio ruke u džepove farmerki. U grlu mi se stvorila ogromna ledena knedla. Ma šta knedla, bila je to santa leda.

- Ništa, nema veze.

- Ma reci sad kad si počela.

- Uh, zaboravi. Samo zaboravi, hoćeš li?

- Ako tako zapovedate, madam. - uzvratio je uz širok osmeh.

- Pa, vidimo se sutra. - ponovio je.

- Da, - rekla sam tiho, izbegavajući njegov pogled - vidimo se.

Autorka je Marija Dotlić, a slika je odavde.