Polako privukoh kapiju, znajući da će ovo biti samo još jedno mučno iskustvo. Pomislih, kada li će je popraviti, imaju li želju ikada sebi, meni, svima koju ulaze i izlaze iz našeg doma, olakšati muke..
Kada je konačno zaključah, uzdahnuh i krenuh ka kraju ulice. Mrkli mrak. Opet još jedna zamerka: zašto ne mogu osvetliti ulicu? Zanovetalo se u meni probudilo, odjednom. Ubacih slušalice u uši i krenu dalje.. znala sam da će me muzika spasiti. Prebacih na bržu pesmu i pružih korak.
Konačno. Entuzijazam raste. Udišem svež vazduh. Osetim hladnoću na svom licu. Osmehujem se i šaljem pozdrave univerzumu. Odjednom, na kraju sam moje ulice. Skrećem levo, kad pored mene projuri dečak. Razbarušene crne kose, razvezanih pertli na starim trošnim cipelama, jedne zavrnute a druge spuštene nogavice. Nosio je tešku školsku torbu na svojim malim, slabim, leđima. Kesa sa priborom za likovno samo mu je otežavala ulogu žurnog dečaka. Nije mogao više da izdrži što sam zaključila iz toga kako je žurno koračao, i pri svakom sledećem koraku, celu svoju težinu prebacivao je na sledeći korak. Do sada, nisam imala priliku da upoznam toliko žurno, a toliko teško kretanje.. Ali evo, za sve postoji i taj trenutak. Požurih za njim, i neko vreme sam držala njegov ritam, bila iza njega. Valjda ga je to i dodatno podstaklo da žuri. Ali posle nekog vremena, izgubila sam snagu i pustila ga da pobedi. On je prešao na drugu stranu ulice, i onda su mi samo oči dale tu mogućnost da ga pratim. Išao je istim tempom. Kretao se istim tempom. Ali, kakvim su tempom igrale njegove misli? Zbog čega je bežao? Šta se dešavalo? Toliko sam želela da pobegnem od stvarnosti i da uplivam u neko novo more.
Pogledah na sat. Bilo je osam sati. Nije moguće da se dete od 9 godina vraća u 8 sati uveče kući, iz škole. Tu je postojalo nešto više. U svom tom razmišljanju nisam ni primetila da se dečak zaustavio. Prislonio je tešku torbu uz zid kuće i stavio glavu na roletnu. Osetila sam nešto i prešla sam ulicu. Dotrčah do njega. Posmatrala sam ga prvih par sekundi, a onda mu se i javila. Trgnuo se, ispustio uplašeni krik i ujedno ispustio ono što je držao u ruci. Pomahnitalo je potrčao ka centru, a ja sam dovikivala. U šoku, sagnuh se da vidim koje li je blago on to ispustio. Opipah tkaninu od svile, vezanu tankom niti. Znala sam da je nepristojno otvarati tuđe stvari, čitati tuđa pisma, ali bilo je jače od mene, pružalo mi je utehu i skretanje misli sa mojih problema.. tako da sam, zaplivala, u novo more.. Pronašla sam kovanice i poruku - "Ovo je za tvoj rad danas, vidimo se sutra, kao i obično.." To me je uplašilo. Stajala sam par sekundi u mestu, ne znajući šta da radim. A onda sam potrčala za dečakom. I na pola puta izgubila dah. Trudila sam se svojski da ga stignem, izvlačila najbolje od sebe. I konačno sam ga videla, kako ulazi u dvorište jedne stare, trošne, kuće. Pribila sam se uz zid i osluškivala razgovor. Unutra, kako sam videla, nije bilo baš mnogo stvari, a sobe su bile prevelike, tako da je i najmanji korak odzvonio svojim specifičnim tonom. Tada sam i čula razgovor..