Mihail Dudaš: Trud se na kraju isplati

Mihail Dudaš nedavno je ostvario istorijski uspeh osvojivši bronzanu medalju u sedmoboju na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Geteborgu. On je rezultatom od 6099 bodova oborio nacionalni rekord i doneo odličje na koje se u muškoj seniorskoj atletici u Vojvodini čekalo 50 godina.

Ovo nije prvi veći uspeh mladog atletičara. Mihail Dudaš osvajao je medalje još kao junior. Na Svetskom juniorskom prvenstvu 2008. godine okitio se bronzom, na Evropskim prvenstvima za mlađe seniore takođe, dok je na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji bio šesti. Drži nacionalne rekorde i u sedmoboju i u desetoboju. Dobitnik je priznanja za muškog sportistu godine Novog Sada, kao i Vojvodine, a 2011. godine poneo je i titulu najboljeg mladog atletičara Balkana. 

Međutim, nedugo nakon uspeha u Geteborgu, morao je da prestane sarađivati sa trenerom usled finansijskih problema.

Odakle crpiš snagu za prevazilaženje ovakvih turbulencija?

-Kako je, tako je. Adaptiram se na svaku situaciju, jer nemam vremena i snage za gubljenje. Čekaju me nova takmičenja, a energiju usmeravam na njih.

Izjavio si da je razlika između atletike napolju i u Srbiji u tome što je to tamo sistemski rad, a ovde je čista kreativnost. Da li je bilo momenata kada si, radeći u takvim uslovima, hteo da odustaneš od atletike i šta te je zadržavalo na stazi?

-Bilo je mnogo teških momenata. Naravno, u tim situacijama se okrenem, pogledam kako sam razmišljao ranije, jednostavno prebrodim taj momenat i nastavim dalje, još jače. Kada sam govorio o sistemskom radu, mislio sam na ulaganja. Neke zemlje imaju ozbiljnija ulaganja u atletiku kao sport, te je lakše praviti sistem. Ovde je malo drugačije, zato koristimo kreativnost. Ponekad je to čak i bolje.

Kako si uopšte počeo da treniraš atletiku i zašto baš desetoboj?

-Višeboj sam počeo da treniram kada sam imao 16, a atletiku još kada sam imao 7 godina. Stvar koja me je navela na to da počnem da treniram višeboj jeste ta što sam, pored disciplina koje sam tada trenirao, voleo da radim i sve ostale. Jednom sam se dogovorio sa trenerom da se oprobam i u ostalim disciplinama i da to ujedinimo u višeboj. Po bodovima sam već na prvom takmičenju bio blizu nacionalnog rekorda. Tada je sve počelo...

Kako izgledaju tvoji treninzi, s obzirom na to da se paralelno moraš pripremati za deset disciplina?

-Treninzi su naporni. Svaki dan se trenira dva puta, a svaka disciplina se nedeljno takođe „prođe” dva puta. Nije bitno da li pada kiša, da li si umoran ili ti se ne radi, trening se odradi. Ustaje se dosta rano, a i leže takođe. Ishrana se strogo kontroliše, na poroke se, naravno, ni ne pomišlja.

Koliko je teško održati psihičku stabilnost kada u toku takmičenja u nekoj od disciplina ostvariš manji rezultat od očekivanog, a znaš da ti, na primer, od sledeće zavisi konačan plasman? O čemu razmišljaš u takvim trenucima?

-U višeboju važi sledeće pravilo: šta se desilo, ostaje tamo gde i kad se desilo. Ne osvrćes se na to do kraja takmičenja. Takmičenje se analizira tek kada se završi, dok u toku takmičenja samo gledaš napred i juriš bolji rezultat.

U slučaju zaplene opreme Atletskom klubu Vojvodini, spomenuo si da najveću štetu od toga imaju deca koja tamo treniraju. Misliš li da će atletika i ulaganje u nju biti ozbiljnije shvaćeni u budućnosti, naročito nakon tvojih, ali i uspeha Emira Bekrića, Kolašinca, Ivane Španović, Amele Terzić?

-Apsolutno smatram da će biti tako. Ipak su uspesi koje mi pravimo ozbiljni, a to se u našoj državi ceni. Videćemo kako će se stvari odvijati u budućnosti, ali mislim da će biti mnogo bolje nego što je trenutno.

Imaš 23 godine, rušiš sopstvene i nacionalne rekorde, osvajaš medalje. Primer si mlade i uspešne osobe, na koju mogu drugi da se ugledaju. Pa šta bi ti rekao šta nikako, a šta bi svakako trebala da radi mlada osoba u Srbiji koja hita ka vrhu?

-Svima u Srbiji bih preporučio da se posvete maksimalno onom što rade. I da daju sve od sebe. To je nešto što na kraju se uvek isplati.


Intervju sa Mihailom uradila je Nataša Niškanović.
Fotografija je odavde