Moj otac, tadašnji srednjoškolac

Tekst koji sledi nastao je verovatno u martu ili aprilu 1982. godine, a objavljen je 3. aprila iste godine u lokalnim novinama. Napisao ga je tadašnji srednjoškolac. Funkcija ovog teksta danas bila bi da se pruži uvid u to kakvu je predstavu o roditeljima imao jedan mladić tada i sa kakvim se iskušenjima susreo. Primetićete da se konvencije koje određuju jednu mladu osobu danas dosta se razlikuju od onih koje su određivale nekog takvog u Jugoslaviji. Međutim, neke stvari se nisu promenile. Ako ste pratili Mingl ranije i slučajno ili namerno pročitali neki moj tekst, možda možete da povučete neku paralelu u smislu stila kojim je tekst pisan. Imajte na umu dok čitate: nisu to moje duge rečenice.

“Neću i ne mogu uopšte da te slušam”, grmeo mu je otac nad glavom, uraslom u plavu kosu. Vikao je, mlatarao rukama u kojima je bila njegova sveska za pismene zadatke, a na čijoj se poleđini crvenela dvojka; gore, u levom uglu, u koji đaci sa zebnjom gledaju nadajući se onom o čemu sanjare kao o nečem nedostižnom.
  Bio je tada petak i još 13. “Baš baksuzan dan”, mislio je u sebi Milan, dok su svo troje; on, otac i mati, stajali na peronu, dok se tamo negde daleko čuo pisak voza; pisak koji je za Milana označio da odlazi otac, nešto njemu blisko i drago, što se otkida od srca i boli.
   Voleo je Milan svog oca, iako je ovaj često umeo da vikne i udari ga, jer  jaka je ta muška ljubav sina prema ocu. Ocu je opraštao, ali sebi nije. Hteo je da bude čovek od principa, kako je čitao u mnogim knjigama i kako ga je savetovao otac pred svoj odlazak u Libiju, gde će ostati godinu dana. Za Milana je to značilo novi tempo života i rada, nove uslove i događaje, širu slobodu i odlučivanje o samom sebi.
    Sada, kada se voz promolio iz jutarnje sumaglice, Milan se snažno obesi o očev vrat. Ovaj ga diže i on oseti očevu snagu, oštar parfem i lepo izbrijano lice za put. Tada je oca prvi put video da plače, uzdržano i tiho. Otac ga spusti na zemlju, čvrsto mu steže ruku i dobro ga pljasnu po ramenu.
“Drži se, junačino.”
“Tata, ti ideš, ali znaj kad se vratiš, biće sve petice.” 
Oproštaj s majkom bio je kratak. Jedan strastan zagrljaj, po nekoliko suza na svakom ramenu i tihi jecaj kojeg će se svo troje sećati čitavog života.

***

Još tog dana popravio je onu dvojku iz matematike. Od tada je rešio da savesno uči, da budu sve same petice, da se na njega pokazuje prstom kao na prvog učenika u školi, vrednog i pametnog. Radio je Milan i bio pohvaljivan. O svemu je sa puno žara pisao ocu. Otac mu je u prvo vreme odgovarao i savetovao ga, a onda su pisma zahladnela. Na kraju je u kovertama stizao samo novac, bez ikakve poruke. Otišla je Milanova majka u preduzeće u kom je radio njegov otac. Sledile su molbe, preklinjanja, suze, sve dok od tamošnjeg šefa ne saznaše da je otac živ i zdrav, ali da oni nisu krivi što ne želi da se javi svojoj ženi i detetu.
  Išao je Milan i dalje u školu, ne želeći da prihvati da je nestao njegov idol u snazi, poštenju i istrajnosti. U malom mestu u kakvom su živeli sve se brzo pročuje, tako da je Milan sa svakog dana sa lica sugrađana čitao sažaljenje, podsmeh ili grubost. Nemajući naročitu podršku majke, sve teškoće podnosio je sam. Čikan strane drugova zbog oca puno putao tukao se sa njima i dolazio kući sav prašnjav od valjanja po zemlji, ali uvek likujući: “Pobacao sam ih sve na zemlju kao lubenice. Nije moj otac varalica i pobegulja. Njega sigurno nešto sprečava da se javi”, govorio je, znajući istinu i sam.
   Majka je posle ovakvih razgovora dugo plakala, a on bi je hrabrio govoreći:
“Ne plači, mama. Vratiće se on.”

***

“Ja nisam kukavica. Pustite da ga prebijem.”
“Ako nisi kukavica, onda to i dokaži”, zagraja gomila. “Samoposluga je pred tobom.”

***

Taman je u džep spustio jednu kutijicu “Pez” bombona, kada ga za ruku neko snažno steže. Nad glavom mu je grmeo poslovođa prodavnice, Crnogorac, prava ljudesina sa gustim crnim brkovima. “A, nećeš ti meni više ovako, djetiću. Pravo ćemo mi tebe u SUP, pa kod roditelja, otac da te dobro ispraši.”
  Sve ovo Milan ne čuje. U ušima mu bubnji “kukavica”, “krađa”, “SUP”, a tu je otac, namrštio brkove i viče. Gleda Milan oca kako nestaje u sumaglici železničke stanice i opet mu se čini da oseća miris čađi, miris svoga oca toliko mu dragog. Sedeo je već nekoliko sati u kancelariji poslovođe, kada je došla njegova majka.
   “Je li, Milane, šta je bilo?”
On obori glavu, skupi se i onako mali kao jež, zari prste u kosu.
   “Krao je drugarice, krao! To mu sigurno nije prvi put. Kazuj koji su s tobom krali.”
Šamar na Milanovom obrazu. U njemu tutnji bes. Posle kratkog razgovora sa poslovođom u uglu kancelarije, majka ga povede kući. On ne vidi, ne čuje; odnela ga misao daleko do Libije, do oca. Kao na javi, vidi ga i čuje. 
    “Ja lopove i propalice ne priznam za sinove!”
Te noći Milan oka nije sklopio. Rešio je da održi zadatu reč.

     Ako je on nije održao, održaću je ja. 

Ujutru, kao i obično, majka je hitala na posao.
Milan je ostao sam…

              
  Tekst:               Ninoslav Georgievski, I-3  
                           pirotska “Sloboda”, 3. april 1982. godine    
  Adaptacija:       Jovana Georgievski, IV-2
                           Pirot, 17. mart, 2013.       


Fotografija je odavde.