Ima jedan pesnik, češki pesnik, Irži Volker. Rekao je Smrti se ne bojim, smrt nije zla, smrt je samo jedan zalogaj teškog života. Umiranja se bojim. E to umiranje nas prati na svakom koraku i što ja rekoh u jednoj pesmi, ko zna, možda ovi ljudi koji prolaze ulicama su već davno umrli, a mi ne znamo da su mrtvi jer se oni samo pokazuju da su živi. Međutim, ja o smrti imam jednu čudnu ideju. Ja mislim da ja neću umreti, ozbiljno mislim da neću umreti. Nije to ono živećeš večno u uspomeni svojih prijatelja, ili živećeš večno time što si nešto sazidao, podigao. Ljudi obično od straha odmah prave nekakve kuće, dižu sebi nekakve male spomenike u životu kao što su na groblju one nekakve kapelice male, da bih ih neko pamtio. Opraštanje je jedno presvlačenje ovoga tela, izlazak iz ove radionice koju je taj mozak sebi napravio. Napravio je sebi ruke, noge, da može da se kreće, napravio je pluća da može da diše, da opstane tu. Da mu transportuju hranu, da mu transportuju krv, a ovo sve ostalo, ono što je pravo za život, to ne može da se ugasi.
Znate šta, živeti treba valjda tako kao kad imaš jednu veliku novčanicu pa je potrošiš celu od jednom. Ne razmenjivati je u sitniš jer za dinar se ne može ništa kupiti. Šta može da se kupi, to je to umiranje nasamo. Ja sam svoje novčanice životne trošio odmah, trošio sve do poslednje pare pa ću valjda tako i umreti kada budem umro. Stvarno mislim da ću postojati. Da ću postojati, da ću živeti, ne u nečemu drugom, ne u nekom drugom, nego će postojati u meni samom zato što ja mislim da ja nisam samo ovo telo. Ja sam jedan program koji je došao nama iz davnina, koji se kroz celo čovečanstvo produžuje. Ja sam prisutan u tom programu, ja sam u stvari mozak. Sva ova naša tela, sve ove naše lepote, sve ono što mi sebe kinđurimo, što friziramo sebe, brijemo se ili puštamo brade, ili brijemo brade, brijemo kosu, stavljamo razdeljak na sred glave ili razdeljak sa strane, pravimo loknice, to su sve u stvari pakovanja naša, mi smo spakovani. Mi sebi pravimo onaj celofan, to su naše nalepnice, to nije prava priroda nas. Mi smo u stvari naši mozgovi. U tim mozgovima je upisana jedna poruka, jedan određen strašan program koji treba čovečanstvo da odgonetne. I šta smo mi uradili, umesto da odgonetnemo te programe mi smo sebi izmislili razne zabave, mi smo u stanju da potrošimo deo života mučeći se zašto naš tim nije pobedio u nedelju. Mi pravimo pozorišta, mi pravimo spektakle, razne vrste predstava, izmišljamo sebi da se kartamo, da igramo šah, izmišljamo sebi razna zadovoljstva, vikend, odlasci. Neko živi tako što je jednom bio u Španiji pa će još jedanput da ide na Majorku na letovanje. Sve su to mogućnosti da čovek ne otvori još i one prazne fioke da se sporazume.
Ako je tačno, pročitao sam, ovaj mozak koji mi imamo u svojoj glavi koristimo samo jednu desetinu njega, sve ostalo kažu da ne koristimo. Ja mislim da će to nekakva strujanja, da će neko iskustvo, koje sam ja dodao na neko poruku morati da ostane živo i to je u stvari moj život koji će trajati dok god traje čovečanstvo. Ja ću večito biti prisutan u čovečanstvu kao što će svako od nas biti, ako je uspeo da svoju malu fiočicu u tim milijardama vijuga ispravi, otvori i pronađe u njoj nekakvo svoje saznanje koje će posle da se nataloži na tuđe saznanje.
---
Mnogi su smatrali da je Mika Antić bio hodajuća poezija. Preporučujemo ti da pogledaš intervju koji je obavljen sa njim, ali pre toga i razmisliš o tekstu koji si pročitao:
Fotografija je odavde.