Majka mi nikada nije govorila ništa o njemu. Kada bih je pitala gde je tata, samo bi odmahnula glavom. Ja sam jednom u majčinom ormaru našla sliku na kojoj on nosi belu, mornarsku kapu. Od tog dana, ja sam bila ubeđena da on krstari morem. Bila sam sasvim sigurna da u kabini svog brodića drži moju sliku. I da se osmehne svaki put kada je vidi. Besane noći provodila sam u napuštenoj luci našeg gradića, očekujući da se pojavi. Maštala sam kako trči prema meni i diže me viskoko iznad sebe. Zatim me zagrli i ne pušta satima. Zamišljala sam kako nas troje zajedno ručamo, smejući se tatinim mornarskim pričama. Maštala sam da će me jednog dana voziti svojim brodićem. Da će mi dati da sedim u njegovom krilu dok on upravlja. I da ću nositi njegovu mornarsku kapu, iako bi mi ona sigurno bila velika. Mislila sam da i on mašta o meni i da odbrojava dane do ponovnog susreta sa mnom.
Moja majka je bila veoma lepa žena. Ali uvek nekako umorna i tužna. Zarađivala je onoliko koliko je bilo dovoljno da me prehrani. Nisam znala gde radi, ali znam da je uvek radila noću. Jedne noći vratila se pretučena. Ja je nisam ništa pitala. Ni ona mi ništa nije rekla. Samo me je čvrsto zagrlila. Meni tada ništa nije bilo jasno, ni gde radi, ni ko ju je pretukao, ni gde je moj tata…Ponekada sam mrzela svoju majku, jer nije želela da mi kaže gde je moj otac. Kasnije sam shvatila da bi bilo bolje da nikada nisam ni saznala.
Kada mi je bilo petnaest godina, ponovo sam upitala majku gde je on. Pogledala me je i duboko uzdahnula. Rekla mi je da je nekada bolje ne saznati istinu. Ali ja sam je ljutito pogledala i ona je počela… Tu noć sam provela u luci. Ali ovog puta sam bezutešno plakala. Ledila mi se krv od pomisli da me moj otac nikada nije želeo. Da nije mornar i da je pobegao kao najveća kukavica. Sva moja nada je iščezla u jednom trenutku. Želela sam da mislim da je to samo laž i da će se on ipak pojaviti. Ali su mi u glavi stalno odzvanjale majčine reči… “Sara, on te nije želeo”.
Autorka: Tijana Novičić
Fotografija je odavde.