Ljudi. Ljudi koji su za i ljudi koji su protiv. Mizantropi i filantropi. Ljudi koji se za prava žena bore svaki svaki dan i oni koji pak smatraju da su žene u potpunosti ravnopravne sa muškarcima. Osobe koje Osmi mart smatraju samo danom kad će (ne)rado pokloniti ili dobiti osušeni karanfil ili prelepu orhideju i one koje ga smatraju samo još jednim običnim danom.
Dan. Jedan, drugi, treći. Pa nedelja, godina, decenija. Decenije. Vekovi. Toliko je, i još mnogo mnogo više, trebalo ženama sveta da od rimskih bića slabog uma u vlasništvu prvo oca, a potom i muža, postanu punopravne članice građanskog društva koje imaju svoja prava i uslove da ih ostvare. Danas se ona olako shvataju, posebno žensko pravo glasa jer je dostupno u manjoj ili većoj meri svima i svuda. Zaboravlja se da borba za njega počinje početkom XIX veka, da je bila mukotrpna i dugotrajna te da je vidljive rezultate donela tek sredinom XX veka, a da u nekim delovima sveta ona i dalje traje. Zato će ovaj tekst biti posvećen borkinjama za njega, britanskim sifražetkinjama (lat. suffragium - glasanje građana tj. glas) ženama koje su shvatale koliko vrede i koje nisu sedele skrštenih ruku, žene koje su odbacile okove viktorijanskog konzervativizma i digle svoj glas znajući da imaju šta da kažu.
Iako je prošao čitav vek od ideje do realizacije pokreta, one su krenule sporo, ali nezaustavljivo ka svom cilju. Borba se zahuktava krajem XIX veka kada se više manjih društava ujedinjuje u Nacionalnu uniju ženskih sifražetskih društava (National Union of Women's Suffrage Societies), na čijem čelu je bila Milisent Foset koja se zalagala za mirnodopske načine sticanja glasačkog prava. Kako je smatrala da pokret može nešto postići jedino radikalnim ponašanjem i merama, Emelin Pankhrst sa svojim ćerkama Kristabel i Silvijom 1903. godine izlazi iz Nacionalne unije i osniva Žensku društvenu i političku uniju - ŽDPU (Women's Social and Political Union). Njihov slogan bio je Dela, ne reči jer je Emelin verovala da ako muškarci ne žele da saslušaju žene, one moraju upotrebiti silu kako bi ih na to navele. Zaista, kako su godine odmicale, ovo udruženje je sve više pokazivalo svoju nasilnu stranu, naročito zbog toga što je parlament i dalje odbijao da ih podrži. Palile su crkve jer je protiv njih bila i engleska crkva, razbijale izloge u čuvenoj londonskoj ulici Oksford, vezivale se lancima za Bakingemsku palate jer ni kraljevska porodica nije podržavala njihove akcije. Zatim su iznajmljivale čamce, vozile se Temzom i pravile buku dok je parlament zasedao. Napadi na političare bili su redovna pojava. Hapšene su i štrajkovale glađu u zatvorima. Iako su u javnosti najviše odjeka imali ekstremni načini za postizanje ciljeva, članice ŽDPU-a su imale i niz drugih rešenja za okončavanje svog problema. Jedan od njih bio je i držanje govora širom države, ali i izdavanje sopstvenih novina u kojima su mogle nesmetano da izlažu svoje stavove, razmišljanja i iskustva iz borbe. Međutim, vrhuncom njihovog rada smatra se veliki marš u londonskom Hajd parku kome je prisustvovalo oko četvrt miliona žena iz cele Britanije. Ovaj događaj odigrao se 21. juna 1908. godine i predstavlja najveći pojedinačan događaj demonstracija tog vremena.
Niko ne može sa sigurnošću tvrditi kako bi se dalje razvijao sifražetski pokret i kojim putem bi išle njihove akcije jer je Velika Britanija nekoliko godina kasnije ušla u Prvi svetski rat. Emelin Pankhrst je tada odlučila da patriotiske ciljeve postavi ispred sifražetskih, ona menja prioritete i nalaže pripadnicama Unije da obustave sve svoje aktivnost i zdušno podrže vladu u ratu. Međutim, nisu sve članice ŽDPU-a delile mišljenje svoje liderke, a među njima je bila i njena ćerka Silvija koja je po opredeljenju bila pacifistkinja i nije želela da učestvuje u bilo kakvim aktivnostima vezanim za rat. Bilo kako bilo, žene su, u nedostatku muškaraca koji su otišli na frontove, bile primorane da preuzmu njihove poslove i na taj način im dokažu, posle decenija i decenija borbe, da mogu biti ravnopravne s njima. Ovo je rezultiralo konačnom pobedom i dobijanjem prava glasa.
U februaru 1918. godine vlada Ujedinjenog Kraljevstva je odobrila pravo glasa za žene koje imaju više od trideset godina, ili su, pak vlasnice imanja, iznajmljuju ga za više od pet funti, ili su udate za nekog ko ispunjava te uslove. Rezultat je bio cifra od osam miliona i pet stotina hiljada žena kojima je dato pravo glasa, a ono je ostvareno već na izborima iste godine. Konačna pobeda i pravo na glasanje za sve žene starije od 21. godine desila se u julu 1928. godine.
Iako se postavlja pitanje koliko je sam pokret doprineo dobijanju prava glasa, a koliko njihove aktivnosti tokom rata, nema sumnje da je sifražetski pokret uzdigao pitanje prava glasa za žene od ideje do problema na nacionalnom nivou, kao i da je uticao na podizanje celokupne svesti žena kako u Velikoj Britaniji, tako i u celom svetu, ali i da je njegovo ime zlatnim slovima urezano u istoriju feminizma jer:
Pokret za promenu je pokret koji se menja, menjajući sebe... postajući kritična masa koja kroz toliko glasova, jezika, gestova i činova izriče: mora se promeniti; mi ga možemo promeniti. Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.
Autorka je Nataša Niškanović.
Fotografija je odavde.