Organizovanje sopstvenog vremena nije najkomplikovanija stvar na svetu. Međutim, povremeno ona upravo tako deluje, naročito kada se u naše teško skrpljene planove počnu da se mešaju razni eksterni faktori, kvareći nam utvrđene kombinacije. Svima nam je jasno da stvari ne mogu uvek teći glatko, a opet se nerviramo kada se tako nešto desi baš nama, od svih ljudi kojima je tog dana nešto moglo poći naopako.
Ima i ljudi koji tako žive.
Upravljanje sopstvenim vremenom se uči. Nažalost, kao i mnoge druge stvari kojima bi škola trebalo da nas nauči, ova stavka često ostaje polovično razrađena i vremenom se zaboravlja. Često čujem rečenice: „Ja volim da funkcionišem spontano.“
To je sasvim u redu. Volim i ja da funkcionišem spontano.
Volim da slučajno zakasnim na prvi čas, jer sam pre toga vodila veoma zanimljiv razgovor sa dečkom za kog sam mislila da je mnogo sladak dok sam išla u osnovnu školu.
Volim kad me moj dečko odvede na sladoled do susednog grada.
Volim da ne znam šta ću sutra obući sutra uveče, volim da se bućnem u reku kad je toplo, iako sam mislila da se u hladnoj planinskoj reci u životu neću kupati, volim da plivam gde nemam dno pod nogama, iako se užasno toga bojim i u vodu ulazim s uverenjem da to ni slučajno neću uraditi. Volim da odem na kafu sama i povedem razgovor s kim god okolo.
Lično sam stava da se život ne može isplanirati.
Međutim, isto tako mislim da je udobnije imati kakav okvirni plan oko toga šta u životu hoćete i kako da do toga dođete, kao i šta ćete raditi u određeno vreme određenog dana. Na taj način možete stići da uradite mnogo više nego kad ne biste planirali, što je sve korak bliže željama koje od apstraktnih postaju sve opipljivije.
Evo nekoliko načina na koje ja to radim:
1. Imam planer i tu pišem sve što treba da uradim.
U njemu pišem i kad me spopadnu emocije različitih vrsta, od „ne mogu da isteram iz glave onu melodiju“ do „drnda me PMS i danas samu sebe ne mogu da smislim.“ Zapisivanje ovakvih stvari mi pomaže da se brzo podsetim stavki za uraditi i da se brže opustim, pošto mi nervoza često dolazi, kad smo nervozni, nismo baš operativni.
2. Pratim i prihvatam samu sebe, modelujući se usput u ono što želim da budem.
Znam da ovo zvuči psihološki, što ljudi umeju da sagledaju kao negativno, ali nije to samo fraza. Poznavati sebe znači poznavati svoje granice i raditi na njihovom rastezanju. To znači da prihvatite da vam se pije kafa pet puta na dan, ali da je skuvate samo jednom; kao i da ste u stanju da čitate 30 minuta koncentrisano, a uspete da izdržite 35. S druge strane, kao što je fleksibilnost bitna u međuljudskim odnosima, isto tako je važna kada ste sami sa sobom. Ne valja biti prestrog prema sebi. Caka je u tome da naučite kako da održavate balans između ova dva. Rekla bih da za to ne postoji specifičan recept, osim da svakoga dana radite na tome da sebe upoznate malo bolje.
3. Ne odustajem od planova onda kada im se ispreče druge okolnosti.
Dešava se da moram da pretumbam svoj raspored, ponekad i više puta na dan, ali sve što sam namerila pokušavam da odradim u toku tog istog dana. To ponekad znači manje spavanja, ali meni je svakako vredno, jer se posle toga dobro osećam – a iz dobrog osećaja u dobar osećaj, čovek se brzo navikne.
Treba čuvati spontanost, jer ona čuva nas, spasavajući nas da ne počnemo da prokuvavamo i izbacujemo šrafove oko sebe kao pokvarene mašine. Uopšte, sprečava nas budemo mašine.
Isto tako, valja planirati. Koliko je to važno pokušala je da mi objasni moja mama jednom kad sam bila mala, rekavši mi: „Red u mislima je red u postupcima, a red u postupcima je red u životu.“ Ja bih na to još dodala da red u životu znači red u odnosu sa samim sobom i svetom, što nas sprečava da se zatrpavamo nepotrebnim mentalnim smećem. Tako rasterećeni, lakše pratimo sopstvene putokaze; a upravo je u tome suština sopntanosti, zar ne?
Autorka je Jovana Georgievski