Neopisivost na kraju sveta

Pamtim da je bio kraj septembra, pravo jesenje doba. Ulice malog grada u kom sam proveo prethodnih dvadeset godina života, krasilo je opalo lišće i kiša je neprestano dubila po asfaltu, kao da pokušava da mu naudi. Tada sam o sebi razmišljao kao o jednom odraslom i zrelom čoveku.

Tog septembra sam otišao u Berlin sa mislima da Srbijom više neću koračati na duge staze i život me je prigrlio kao jednog pustolovca željnog znanja. Berlin sam nakon dve godine upoznao do temelja; tada sam o tome tako mislio. Bio je moj duševni i umetnički spas jer sam se pored školovanja aktivno bavio pisanjem članaka na razne informativne teme. Naučio sam nemački do savršenstva i za te dve godine prebrodio jednu lošu i jednu manje uspešnu vezu. U letima koja su naišla dok sam bio u Berlinu, umeo sam noćima koračati kroz tišinu berlinskog mira. Bilo je tako lako. Brandenburška kapija, Kreuzberg i Tiergarten park me i danas pamte, osetim to u nepročitanim redovima knjiga kupljenih u Berlinu. Pamte me i čuvaju negde u svojim večnim uspomenama, a i ja ih pamtim i rado im se vraćam.

Školovanje sam završio u Londonu, a o ljubavi prema Velikoj Britaniji sam pisao dosta pre samog dolaska. Negde sa vrha Londonskog oka sam pogledao u njena oka dva, volela je London. To bi opet trebala biti neka druga priča, ali koliko je ona volela London, toliko sam ja voleo nju, tako me je London zapamtio. Trg Pikadili je skrojio tu ljubav, a sada je tamo i ostao deo našeg proživljenog iskustva i moji inicijali ostaše negde u srcu tog trga. No, nisam samo zbog toga voleo London, u njemu sam pronašao inspiraciju za članak koji me je odveo do Francuske i velikog priznanja kao uspešnog novinara. A ipak, ja još uvek nosim delove Trafalgar skvera u sebi i šapat londonskih ulica u šaci.

Francuska me je pridobila izuzetnim izborom vina i svaki dan u toj predivnoj zemlji pamtim po ukusu dobrog vina. U Pariz sam i posle često svraćao i najviše posećivao trg Vož i Latinski kvart. Francuska me je upoznala sa nekim stranim osećajima pripadnosti ljudima i nekim novim saznanjima o tehnološkim otkrićima. Upoznao sam jednog Rusa koji je tamo živeo preko dvadeset godina i koji me je naučio da naslikam oči. Bio je vajar i slikar, ali je pratio savremena dostignuća i voleo je o tome da priča. Od svih puteva kojima sam koračao, ovaj u Parizu je bio najčudniji. Tog dana kada sam upoznao Rusa, upoznao sam i jednu Francuskinju, Holanđanku i Makedonca. Svako je vukao teret svoje istine i pričao mi stvari o kojima nisam znao.