Ne, niko ne voli školu zbog učenja. Da, volimo je samo zbog tih divnih prijatelja koji su zaslužni za naše dobro raspoloženje i zahvaljujući kojima zaboravljamo na neke od neuspeha, na loše ocene ili viku profesora; naših ljubavi koje nam se blago, iskreno i radosno osmehuju s kraja školskog hodnika i željno iščekuju dobro poznati zvuk zvona kako bi nam ponovo prodali neku od onih srednjoškolskih fora koje, začudo, uvek upale i čine da se bespomoćno zaljubimo iznova i iznova; omiljenih predmeta koji nas vode u nepoznate svetove romantične poezije, prikazuju idilične mostove koji spajaju mesta nalik raju, dozvoljavaju da zaplovimo rekama života i, pijući vodu sa izvora znanja, ugledamo i shvatimo lepotu ovog naizgled sumornog sveta.
Mi, srednjoškolci, ponosni smo što smo dovoljno veliki da pravilno rezonujemo i donosimo važne životne odluke, a dovoljno mali da još uvek iskreno i bez predrasuda sanjamo i igramo se. Razmišljamo u slikama, smejemo se u bojama, pričamo pesmama, hodamo po oblacima, dolazimo do ideja zakačenih nitima melodije za krila slobodnih ptica, puni elana letimo do sjajnih zvezda, srebrnog meseca i zlatnog sunca, oko vrata nosimo slobodu, a u duši mir i ljubav... Volimo putovanja, velike osvetljene gradove, zelena polja prekrivena makom, zalaske i izlaske sunca, bosonoge šetnje po vrelom asfaltu, neizgaženoj travi i morskom pesku, letnja kupanja u hladnoj i čistoj morskoj vodi, ležanje pod zvezdama i koračanje Mlečnim putem, planine pod snegom, šarene trgove, poljupce na kiši, vatru iz kamina, duge noćne razgovore pune smeha. Volimo da sanjamo. Težimo ostvarenju naših obojenih snova.
Svesni smo svoje budućnosti, postepeno je planiramo, ali ne zaboravljamo da živimo u fantastičnoj sadašnjosti, šireći optimizam i pozitivne vibracije. I, znate šta? Obraduju se kada nas vide. (:
Autorka je Dragana Milošević.
Fotografija je odavde.