Srpski narod ima dugu i slavnu tradiciju. Bili smo pagani, nakon toga smo živeli u plemenima, došli su kneževi, kraljevi i na posletku predsednici. Prešli smo dug put i na tom putu više puta prekršili osnovni zakon prirode, zakon evolucije. Jedan narod treba da teži neprestanom napretku, a opet mi se neprestano vraćamo unazad, kao da nas neka sedma sila vuče da ponovo preživljavamo tantalove muke.
U XXI veku sloboda govora ceni se manje negoli u vreme Dositeja. Danas će vaše misli biti po kratkom postupku upakovane i dekorisane ostavkom.
Kažete misli pogrešno, neka mu je, ima pravo na to, ili ne? Nije mi sasvim jasno posle nedavnih događaja. Zar nije još Josif II doneo Patent o toleranciji davne 1781. ili smo ponovo zakoračili unazad.
Retorika, umetnost govora, veština je koja je bila izuzetno cenjena još u doba antičke Grčke. Rekli biste da vrstan retoričar nužno mora biti i veliki mislilac, ali da li je to tako danas kada se ispred govornice smenjuju oni koji sve govore, a ipak ništa ne kažu.
Ljudi veruju u preokret, ali teško da je ishod igre moguće promeniti sa istim igračima. U šahu bi trebalo da postoje bele i crne figure, ali su one u Srbiji sve posivele, postale iste, bezlične. Takva igra nikako ne može imati pozitivan ishod.
Sećate se da su pre nekoliko meseci naučnici u CERN-u su dokazali da neutrino putuje brže od svetlosti i time otvorili novu mogućnost za Ajnštajnovu teoriju relativiteta, vremeplov? Ovaj put Srbija nije ostala po strani, brže-bolje primenili smo nova znanja i otputovali u devedesete. Nema sumnje to je bio veliki korak za nas. Ostaje nam samo da dokučimo smer kretanja. Kada to shvatimo, shvatili smo sve.
Autorka: Ivana Vujkovic Bukvin
Fotografija je odavde.