Pomirenje. Zar se svi ne začudimo kada čujemo ovu reč u našoj zemlji? Toliko je postala strana svima da se retko kada i prepoznamo kada neko priča o njoj. Prešli smo dugi put kao ljudi, stvorivši sve što nam treba i konstatno stvarajući stvari koje su nam potrebne za opstanak počev od vatre, struje, pa sve do atomske bombe da smo usput zaboravili neke osnovne stvari koje nas čine ljudima, a jedna od njih je pomirenje.
O samom pomirenju je teško govoriti čak i kada se radi o našim najbližima, a kamoli o pomirenju sa zemljama u našem regionu, sa kojima smo prešli dug put od bratstva i jedinstva do najvećih neprijatelja i upravo o takvom pomirenju ću ja pokušati da govorim.
Vekovima svi živimo jedni pored drugih, i ne poznajemo se dovoljno, a tvrdimo da jedni druge znamo najbolje. Previše smo gordi i ponosni, a premalo razumljivi I saosećajni. Stvorili smo predrasude koje su nas opkolile, a nismo uspeli da ih otklonimo. Šta smo uspeli? Uspeli smo da promenimo istoriju tako da svako ima svoju, i da je svako u pravu a niko nije, da je svako nedužan a niko nije kriv. Sve je to teško promeniti, bar nam tako kažu političari, istoričari, ljudi koji su na vlasti, političke i ekonomske elite kojima očigledno odgovara ovakvo stanje u našem regionu. Kada sve pogledamo, samo pomirenje koje bi svaki normalan čovek želeo ostaje na nama mladima, običnim građanima koji želimo da zaista jednoga dana putujemo u zemlje u regionu, bez bojazni za našu sigurnost.
Ja sam jedan od retkih koji je imao priliku da otvoreno govori o problemima samog procesa pomirenja na seminaru “Mladi ambasadori pomirenja” koji je održan u Beogradu u organizaciji Omladinskog odbora za obrazovanje i pod pokroviteljstvom ambasade Velike Britanije. Ovaj jedninstveni seminar je omogućio mladim ljudima iz regiona da se okupe i diskutuju o tome šta nas koči da dođemo do ostvarivanja POMIRENJA u regionu. Tada sam i shvatio da je ceo proces definitivno u našim rukama, u rukama mladih ljudi koji imaju želju i snagu da se bore za svet u kome prv ideja na pomen Balkana nije rat koji je bio devedesetih, nego saradnja i međusobno poštovanje naših država. Ta saradnja i poštovanje su mogući na našim prostorima ali dokle god gledamo 20 godina unazad, a ne unapred teško da ćemo je ostvariti. Na nama je dakle da pokušamo svojim delima da promenimo mišljenja ljudi koji su i dalje negde tamo u devedesetim, da od mržnje ne mogu ništa ali da od pomirenja možemo dosta, došlo je vreme kada svako mora da se zapita koliko doprinosi pomirenju. Moramo da shvatimo da nam magično rešenje neće pasti sa neba i da svako od nas ima moć da promeni nešto, a najbolji početak jeste da promenimo način na koji ljudi ovde u našoj zemlji razmišljaju i da pokažemo ljudima da je ovaj problem stvaran i da ga vredi rešavati zarad naše zajedničke budućnosti.
Ovaj tekst i fotografiju poslao nam je Miloš Vasić.