Poštovani ljudi

Poštovani ljudi,

Smelo je možda sa moje strane što ću govoriti baš o ovoj temi. Usuđujem se reći: bezobrazno. Ali govoriću danas podstaknuta nadom da ću iskazati i vaše misli, istinu koja je tu, ali ne obraćamo pažnju na nju.

Ležem neko veče u krevet razmišljajući kako ću položiti sve ispite, kako ću stići sve to da naučim i da li ću imati snage. Taman da uhvatim san kad mi pažnju privuče neka muzika što dopire od spolja, sigurno neki tinejdžeri partijaju i pomislim: kako je njima život lep. Oni sigurno nemaju nikakvih briga, što bi ih i imali? A opet, možda je neko od njih zapostavljen od strane porodice pa sreću traži stranputicama, neko čeka nečiji pogled, a neko se naprosto izgubio.

Dalje razmišljam, na ovoj planeti 7 milijardi glava i svaka nešto radi. Demografi kažu da nas je previše. Koja svrha? Pitam se šta smo uopšte Zemlji i trebali. Poredak prirode delovao mi je savršeno bez nas. I setim se početaka. Neka beba  baš u ovom trenutku izlazi iz majčine utrobe i po prvi put udiše ovozemaljski vazduh dok njena majka želi samo da čuje taj prvi plač. Neko dete sada slatko sanja, a možda će baš sutra prohodati. Neki roditelji se pitaju kako da skupe novac za operaciju nepokretnog klinca. Neki osnovac ušuškan u svoj topao krevet preispituje se tablicu množenja, dok neki njegov vršnjak ne može da zaspi jer mu krče creva - on ne zna da li će sutra imati šta da jede. Neki ludo zaljubljeni tinejdžeri možda se upravo prvi put ljube ili zaneseno gube nevinost. Dok neka maloletnica razmišlja o posledicama jučerašnjeg abortusa, neka žena plače jer je saznala da majka možda nikad neće postati. Neki ljudi sastavljaju listu za i protiv razloga za razvod dok bi dva zaljubljena momka sve dali za papir koji tako olako shvatamo. Neko odlučuje da li da napusti zemlju i sreću potraži negde drugde, dok neko drugi smišlja načine kako da društvo u kom ostaje učini boljim. Neko nekom olako oduzima život, neko nekom spašava. Neko negde baš u ovom trenutku kleči na kolenima preklinjući da ne povuku obarač pištolja koji mu je na slepoočnici. Nekom je upravo poslednja misao i slika života prošla kroz glavu. Neko će sutra nekog sahraniti.

Od rođenja do smrti ovih par rečenica, a ispiti i dalje čekaju. Tinejdžeri su poput putujućeg cirkusa prošli kroz moju ulicu i nastavili dalje ostavljajući me zamišljenu: negde na istoku je već bilo jutro, neki novi dan, a stare navike. Jutro po jutro, dan po dan, navika po navika i kraj. Naš kraj, sve ostalo ostaje isto. Život je kratak, a na šta ga ti trošiš? Šta radiš? O čemu trenutno razmišljaš?


Autorka je Nataša Niškanović.
Fotografija je odavde.