Železnička stanica u Beogradu. U zgradi sagrađenoj 1884. godine vreme kao da je stalo. Jedino plazma ekrani sa redovima vožnje i Korner šop ukazuju na to da je 21. vek. Čak i šalterski radnici nose uniforme koje izgledaju kao da su ih obukli svog prvog radnog dana neke davne ’81. i da ih od tada nisu ni skidali. U holu dva policajca, dečko sa putničkom torbom i devojka koja pita jednu od radnica da li će kasniti voz za Novi Sad koji po rasporedu kreće u 23:10h.
- Devojčice, a zašto bi kasnio?
- Zato što uvek kasni.
- E pa sad ne kasni.
- A na kom će peronu biti?
- Znaćemo kad dođe.
U prilog kašnjenju vozova srpske železnice govori i činjenica da kada nazovete njihov kol centar kao prvu opciju ponude vam informacije o kašnjenju vozova. Tek nakon toga čujete ljubazni glas koji vas upućuje da za informacije o redu vožnje vozova pritisnete taster dva.
Na samim peronima tiho i sablasno. Svetla velegrada zamenjena su staničnom tamom. Pokoji beskućnik i putnik kvare bezdušnu idilu. Nedavno je tu sniman film „Montevideo, bog te video“ čija se radnja odvija tridesetih godina prošlog veka. Olakšanje za produkciju jer su imali scenografiju skoro u originalu. Naime, prosečna starost srpskih vagona procenjena je na oko 40 godina. U doba kada u Kini konstruišu vozove koji se kreću 500 kilometara po času, u državi Srbiji ne zna se ni kad kreću vozovi, a još manje kad stižu.
Već je 23:15, a voza nema. Sa razglasa se čuje mrzovoljni ženski glas:
- Voz broj 3408 za Novi Sad preko Nove Pazove, Stare Pazove, Inđije, Beške, Čortanovaca, koji po redu vožnje saobraća u 23:10, u polasku kasni 35 minuta.
Na stanici dva zatvorena kafea i jedna otvorena kafana. Putnici koji po prvi put uđu u nju imaju osećaj kao da su zapravo prošli kroz vremensku mašinu. Četvrtasti stolovi sa kariranim stolnjacima i starim, pohabanim drvenim stolicama dočekuju goste već nekoliko decenija. U prostoriji ispunjenoj dimom mešaju se mirisi alkohola, kuhinje, znoja i cigara. U jelovniku tradicionalna srpska jela (pasulj, supa, pečenje, kupus, ćevapi) koja se nude reda radi jer pored većine stavki iz menija cena ne stoji. Malopre spomenuta devojka seda i naručuje čaj od punačke, rumene konobarice sa kratkom, iskrzanom kosom uvijenom u mini val i obučene u tamnoplavi sako, usku suknju i nekada popularne borosane, cipele na platformu koje se prostiru do gležnjeva i imaju otvor za palac, takođe tamnoplave boje. Od čajeva samo hibiskus, nana i kamilica. Stiže u šolji uz dve kesice šećera. Ni traga od meda ili limuna, stvari koje možete dobiti u ostalim kafićima, ali je zato cena u skladu sa uslugom – 70 dinara.
Oko 23:45 ponovo se lenjo oglašava službenica putem razglasa:
- Voz broj 3408 za Novi Sad preko Nove Pazove, Stare Pazove, Inđije, Beške, Čortanovaca postavljen je na prvi levi kolosek.
Devojka odlazi na peron i sa nekoliko putnika ulazi u voz. Kupei su skoro prazni. Prazni, zagušljivi i pretopli jer je grejanje, izgleda, jedino što funkcioniše. U jednom od njih su ona, zagledana kroz prozor i setna što napušta Beograd i dečko koji čita novine. Ni jedno ni drugo ne primećuju da su krenuli jer se voz, sve dok ne pređe most za Novi Beograd, kreće neprimetnom brzinom. Ređaju se stanice: Novi Beograd, Tošin bunar, Zemun, Zemun polje, Batajnica. Kondukter ulazi u kupe da pregleda karte. Devojka pokazuje svoju povratnu, kupljenu još u Novom Sadu, dok momak vadi 100 dinara i daje ih čoveku u odelu identičnim onom koje nose šalterski radnici. Kondukter uzima novac i stavlja ga u džep ne izdajući kartu jer ona do Inđije, putnikovog odredišta, košta nešto više od toga. Iz njihove gestikulacije jasno se uočava da im je ova radnja zapravo uobičajena. Ali devojka ne obraća pažnju na to i iako u kupeu stoji znak za zabranjeno pušenje, ona mirno pali cigaretu. Kondukter to vidi, ali ništa ne govori jer će ubrzo i on učiniti isto.
Prolaze stanica za stanicom, njihove tame pretapaju se jedna u drugu. I sve liče na napuštene objekte nekih srećnijih vremena, češćih i lepših putovanja vozom. Tišinu puta kvari samo cvilenje zastarelih kočnica i pokoji otpravnik voza koji zviždukom daje mašinovođi znak za polazak kada poneki putnik izađe iz vagona i nestane u mraku prostranstva dna nekadašnjeg Panonskog mora.
U nekom trenutku te hladne noći kondukter ponovo prolazi da vidi ima li novih putnika, ali i nekog pića možda. Za njim, iz drugog vagona, par momaka veoma veselih i vidno pripitih. Na vratima kupea u kom je devojka stoje i razgovaraju:
- Ima li nekog alkohola i za mene?
- Nema, majstore, sve smo popili.
Zatim se obraćaju devojci:
- Imaš li upaljač?
Devojka im pruži.
- Ideš za NS?
- Da, i vi?
- Ma da, u izlazak. Nemamo pojma gde, ali idemo da se provedemo za male pare. Kod vas je sve mnogo jeftinije. A i poznato je da Beograđani mnogo vole Novosađanke. ’Aj s nama?
- Hvala, na pozivu, ali drugi put.
I uz reči: „a baš si neka“ i pevušeći neku narodnu pesmu odlaze.
Voz usporava da pređe železnički most i uđe u Novi Sad. Svetla vojvođanske prestonice naziru se u daljini. No i njih menjaju mračne senke i grobna tišina železničke stanice, ovog puta novosadske. Putnici izlaze, odlaze svako na svoju stranu. Uz zvižduk odlazi i voz u prostranstva ravnice. Samo stanica ostaje tu gde jeste da u svoj hladni zagrljaj primi nove putnike.
Autorka: Nataša Niškanović
Fotografija: Marko Prokić