Vetar nestrpljivo češlja procepe ulica. Znam da jesen na prstima ulazi u grad. Podižem pogled i čini mi se da vidim crnu avet koja plovi tmurnim nebom. Siluete obojene u nijanse sive ostavljaju dah za sobom. Rano je i nema ih mnogo, tek poneki šetajući kaput s aktovkom u ruci.
Ona je volela ovakvo vreme. Meni smrdi na prevrnutu zemlju i mrtvo lišće. Postala sam sve što je ona mrzela. Toliko je bila glupa da je mislila da ime prokletom parčetu papira može da obezbedi krov nad glavom i topao obrok. Nije znala da već tada duša dobija svoju cenu. Bezveze... Plašt kiše se sručio na mene i ugasio mi cigaretu. Nije volela kada plavičasta smrt prati ljude poput vernog psa i kada se kolutovi dima poigravaju na tavanici. Pljusak je sve jači i počinje da pravi akvarel na mom licu. Broj godina je već prešao broj mojih cipela i tragovi šminke se zadržavaju u ožiljcima vremena. Odustajem, vraćam upaljač u torbu i otvaram kišobran dok kapi kiše tuku prozore. Vetar cvili i škripi kroz travu. Volela je ljude koji su nasmejani tokom nevremena, volela je kada priroda pokazuje ko je glavni. Some people feel the rain. Others just get wet. – obožavala je. Gugutke pokušavaju da se sakriju u krošnjama boje rđe. Nikada je neću razumeti. Odvratno je, tužno, mračno, depresivno, dosadno. Skuplja se sve više prolaznika, samo još više silueta koje se gube u magli. Više ne čujem samo svoje disanje, otkucaje srca i korake koji išćezavaju u odjecima staze. Uvek je preskakala ove crvene pločice u Uzanoj. O Bože, sve ih je više, ne želim da me vide! Ne trebaju mi njihovi pogledi, to nisu osmesi. Tesna mi je kapa koju mi drugi kroje. Zašto me je lagala kada je rekla da je umetnik nešto više od običnog čoveka? Ja nisam umetnik, ja nisam ništa. Bila je u pravu kada je rekla da je pravda retko oboljenje na ovom svetu koje je inače zdravo kao dren. Nije fer.
Konačno, mač zlatnog sjaja seče cestu i grad postaje veliko ogledalo.
Tamara, odnela si sve odgovore sa sobom...
Autorka je Tamara Bailov.
Fotografija je odavde.