Sređivala se kao da je nekud žurila. Ona kada žuri uvek naprsno odluči da bi se šminkala iako to ne radi inače. Prilčno nevešto rukovodi ajlajnerima i maskarama, pa se umaže cela, pa briše to crnilo sa lica, pa još jednom ispočetka, a kad vidi da opet nije uspela, reši da ipak ode nenašminkana. Prirodna lepota je ipak prirodna lepota - ona i često osuđuje preterano našminkane devojke, dok ih u sebi psuje glasno jer su tako simetrično uokvirile oči. Činilo joj se da samo u nju gledaju dok nosi tu suknju i pitala se zašto kad njene drugarice obuku nešto kratko niko ne haje. Njoj nisu prijali ti pogledi jer je ona nesigurna pa joj se svaki upućeni pogled činio kao kritika koja zvuči kao ˝kuda si krenula, vrati se kući da se presvučeš!˝. Ona bi se, nesrećnica, mnogo puta i vratila do kuće i gledala još neko vreme u ogledalo i uvek bi u prvom mahu rekla sebi da nije luda da se zamara tuđim mišljenjima i terala je sebe da opet krene kuda se uputila, ali već u sledećem momentu je navlačila udobne farmerke koje su, čini joj se, jednako loše stajale – ali su uistinu bile manje upadljive. Nenašminkana u farmerkama i sa snuždenim izrazom je grickala krajeve kose koji su je nervirali jer ih presa nije dovoljno ispravila. Nalazila je da joj se košulja ne slaže sa ostatkom stajlinga jer nije stigla da ga promeni u potpnosti u onom momentu kada se odlučila da suknju na cvetove koja ide do struka zameni bledim džinsom koji je vrištao prosečnost. Pritom je zaboravila beleške bez kojih ne zna da ˝bekne˝, i pokušavala je fotografskim pamćenjem da prizove izgled i redosled rečenica pa se tako zamišljena usudila i da popriča sa sobom na frekveniciji koju je moguće da čuje neko i osim nje. Tako zamišljena sa tako podešenom frekvencijom je naletela na kola koja su krvnički svirnula u znak protesta ovoj crvenokosoj, ni po čemu posebnoj devojci. Oduzela se od straha, prirodno, ali je najnonšalantnije nastavila da hoda i rekla ˝gde sam beše stala?˝. U haotičnosti gradskog prevoza, dok joj ˝ljubazna˝ kontrolorka sa iscrtanim obrvama traži kartu, ona shvata da je promenila torbu i da će zbog toga biti izbačena iz autobusa, i da će, opet prirodno, ostati danas gladna. Ogledavši se u bari u koju je zagazila, pomišlja kako je manje lepa od svih ostalih drugarica, komšinica, koleginica, šalteruša, pekarki, profesorki i pati što nema vlažnu maramicu da obriše mrlju od blata sa svojih ˝ružnih˝ čizama. Ulazi u tu obrazovnu instituciju i seti se kakav je dan čeka. Dobija poruku od koje joj zaklecaju kolena i od koje prirodno zarumeni. Kao da je stavila šminku. Samo što je lepša.
Autorka: Marija Prodanović
Fotografija je odavde.