Kažeš, sneg. Gledam zbunjeno. Nemoj da se čudiš, pa znaš da sam zbunjive prirode. Nego, šta je to? Je li to ono lepljivo i crno po trotoarima? Je li to ono zbog čega voliš zimu?
Nikada nisam gotivila Bulevar. Prilično mi teško pada da sama prolazim tuda. Onda razmišljam i osćam se nesigurno.
Dobro, u pravu si, uvek razmišljam i osećam se nesigurno. Mada je, da budem potpuno iskrena, mnogo lakše kada si ti tu. Ne laskaj sebi, to je do mene.
Skuvaću sebi kafu i popiću je sama. I da imam s kime, opet bih više volela da je pijem sama. Ljudi su mi se smučili. Stalno mi zvocaju i prebacuju što sam to što jesam. Osim tebe, svakako, ali zapravo si ti najveći krivac.
Ne juri me. Pusti. Dozvoli mi da preživim. Ništa ti ne dugujem, to je bar jasno. Zašto si tako uporan?
Znaš li, ponekad makar, da me mučiš? Bilo bi mnogo jednostavnije bez tebe. Prosto si višak u mojoj glavi.
Naravno da sam ljuta. Naravno da jesam, i nadam se da ću uvek i biti. Oboje smo to zaslužili. Oboje smo zaslužili po jednu ogromnu pitu, pravo u lice.
A ti se praviš nevinašce. Uloga kojoj si posvetio celi život. Moje drugarice misle da je to jadno. Ja mislim da je to uobraženo.
Hoćeš da se vidimo danas?
Ja, po običaju, uvek hoću. Ništa se nisam promenila, kao što vidiš. Dušu bih prodala za jedno popodne s tobom.
Kako, bre, da ne budem besna?
Morao bi mnogo više da čitaš. Uopšte nisi svestan šta bi sve naučio iz tih knjiga. Preporučila sam ti gomilu. Izaberi makar jednu. Nemoj da me nerviraš.
Mi smo ludi, ne znam da li si primetio. Oboje. Izgubljeni slučajevi. Da crkneš od smeha.
Zaklela sam se svojoj majci da se više neću smejati tvojim šalama koje su, uzgred, očajne. Kako, kakve veze ona ima? Pa, majmune, ona me je rodila.
Bože.
Ali sve je uzalud. Ti nikada nećeš shvatiti. Preveliki si egoista da bi se usudio. Previše si sebičan da bi priznao.
Ne moraš da poričeš, znam te dovoljno dobro.
I tako, dani odoše. Prošlost pripada prošlosti. Ne pokušavaj da me ubediš u nešto drugo, to me vređa. Stavila sam tačku, znaš.
Time bih volela da se bavim jednog dana. Stavljanjem tačaka. Reći NE, TAČKA.
Poštuj moje ludilo. Ja sam za tebe uvek imala strpljenja. I uvek ću imati. I uopšte nisam gruba, naspram onoga što bi trebalo.
A trebalo bi da vrištim.
Ukrao si nešto.
Nešto moje.
Hoću to nazad.
Odmah.
Autorka: Marija Dotlić
Sliku smo našli ovde.